HRW ima dokaze da su Srbi s Kosova prebacivani u Albaniju

Großansicht des Bildes mit der Bildunterschrift: Funkcioner HRW-a Fred Abrahams tvrdi da ima dokaze za tvrdnje Karle del Ponte da su Srbi, posle rata na Kosovu, prebacivani u Albaniju

Postoje čvrsti dokazi da je 400 ljudi, uglavnom Srba, koji su nestali posle rata na Kosovu, prebačeno preko granice u Albaniju, rekao je u intervjuu za nemački dnevnik "Junge velt" Fred Abrahams, funkcioner HRW-a.

 Kosovo

Kosmet je srce SrBskog roda!

Za Srbe danas nije lako govoriti o Kosovu. Nekada smo o njemu govorili sa ponosom i radošću. Danas to ne možemo. Sada je Kosovo za Srbe i u Srbiji i ma gde bili, izvor tuge, srdžbe i bunta zbog nepravde koju nam čine silnici, među kojima su i naši bivši saveznici.

Mateja Matejić - protojerej stavrofor; 11.06.2008

+++

Zbog njih smo u Drugom svetskom ratu svoju državu izgubili od neprijatelja, a sada su je oni rasparčali u komade. Ispunjeni smo gorčinom videći da uljezi, muslimani iz Albanije koji su se ilegalno naselili na Kosovo sada, pod zaštitom hrišćanskih vojnika raznih zemalja, nekažnjeno ubijaju Srbe, pale im manastire i crkve, i ruše i obesvećuju groblja. Jad nas obuzima kada oni čije Kosovo nije nikada bilo, sada ga poklanjaju uljezima i vlast daju kriminalcima i ubicama.

Tešimo se time što znamo da su nam Kosovo kao geografsku teritoriju otimali razni osvajači, ali nikada nije ostalo njihovo. Za osvajače Kosova ono je uvek bilo samo geografska teritorija. Za današnje okupatore Kosova ono je takođe samo teritorija na kojoj je slobodno ubijati Srbe, vaditi njihove organe i prodavati ih na crnoj berzi, paliti srpske crkve i manastire i rušiti srpska groblja. Za silnike koji kosovskim Albancima daruju tuđu zemlju, to je teritorija bogata skupim rudama i teren pogodan za bazu za ostvarenje njihovih imperijalističkih geopolitičkih ciljeva. Ali za Srbe Kosovo nije samo geografska teritorija. Kosovo je kolevka srpske nacije, Pravoslavlja, Crkve, i kulture. Kosovo je mesto na kome su Srbi stekli i odgajili verske i moralne vrline koje su karakterne osobine svih istinskih Srba.

Tu spadaju bogoljublje, čovekoljublje, slobodoljublje, istinoljublje i pravdoljublje. Kosovo je Jevrosima, majka Kraljevića Marka koja je model za sve srpske majke. Ona savetuje svoga sina Marka:

Nemoj sine ogrešiti dušu; bolje ti je izgubiti glavu nego svoju ogrešiti dušu.

Kosovo je i Jugovića majka. NJen suprug i devet sinova su poginuli u boju na Kosovu braneći otaxbinu i Pravoslavlje. Po završetku bitke, ona šeta po Kosovu Polju i nalazi svoga supruga i devet sinova mrtve, poginule u boju, ali suzu ne pušta. Ni kada joj je u krilo spuštena odsečena ruka sina Damjana, nije ni onda zaplakala ali nije izdržala već, kako narodni pesnik peva: prepuče joj srce od žalosti: mrtva pade Bogu dušu dade. Kosovo je devet braće Jugovići koje, jednog za drugim njihova sestra kneginja Milica moli da jedan od njih ostane sa njom, jer je to odobrio knez Lazar. Svaki od njih odbija njenu molbu jer smatra da mu je dužnost da sa ostalim ratnicima brani svoju zemlju a ne samo svoju sestru. Kosovo je knez Lazara koji se, zajedno sa svojim ratnicima pre odlaska u boj pričešćuje i odlučuje da se privoli nebeskom a ne zemaljskom carstvu, to jest da radije da svoj život braneći ne samo svoju zemlju već i celu Evripu i hrišćanstvo, nego da sačuva svoj život.

Žrtvovanjem svojih života Knez Lazar i njegovi ratnici su odgodili napad na Evropu za više od sto godina. Kosovo je i Kosovka devojka koja hoda po bojnome polju previjajući ranjene i žaleći mrtve, a među mrtvima i svoga verenika. Kosovo je naše Pravoslavlje i naše Svetosavlje. To nam niko ne može oteti sem ako ih se sami odreknemo. Kosovo su vekovima stari velelepni manastiri i divne crkve podignute u slavu Božiju. No one su takođe svedoci slave Pravoslavlja i Srbije i one su tapije koje potvrđuju kome je Kosovo pripadalo vekovima. Zato ih otimači, pod zaštitom hrišćanskih plaćenika ruše i pale. Sa novčanim sredstvima koja dobijaju od Saudi-Arabije i drugih muslimanskih zemalja takozvani Kosovari, koji ruše i pale srpske hrišćanske hramove podižu džanije u svakom selu na Kosovu čiji stanovnici su voljni da praktikuju vahabizam (vrsta strogog Islama kako se praktikuje u Saudi-Arabiji) i terorizam. Te džamije nisu samo centri za širenje islama već i centri za vahabizam i terorizam. Kosovo su groblja pravoslavna sa nadgrobnim spomenicima i krstovima na kojima su ćirilicom ispisana imena srpskih pokojnika i mučenika.

Zato uljezi i grabljivci nekažnjeno ruše vekovima stare grobnice, a nove pune novim srpskim žrtvama i mučenicima. Kosovo su rukopisi i knjige starostavne u kojima su pismena svedočanstva koja pokazuju čije je Kosovo bilo vekovima. Moćnici ne umeju i neće da čitaju te knjige i rukopise, ali ih čitaju istorija, istina i pravda. Kosovo su i kosovski božuri, jedinstveni u celome svetu. Njihova boja je tamno crvena, kao krv, jer rastu na zemljištu natopljenom krvlju srpskih ratnika i mučenika od Vidovdana 1389. godine do dana današnjeg. Kosovo su i Srbi i Srpkinje, hiljade ljudi, žena i dece koji su naterani za vreme Drugog svetskog rata da napuste Kosovo, a kada je zemljom zavladao komunizam vlasti im nisu dozvolile da se vrate svojim domovima, a granicu prema Albaniji su širom otvorili. Kosovo su i oni Srbi, deca, žene i ljudi koji su u najnovije vreme pobegli od šiptarskog terora i sklonili se u Srbiju, a tamo stanuju i žive u kontejnerima. Kosovo su i onih nekoliko hiljada Srba koji su preživeli pokolje i koje nikakav teror nije uplašio i oterao sa njihovih ognjišta na Kosovu.

Od Kosova su silnici i njihovi muslimanski miljenici napravili koncentracioni logor za Srbe, ali neki Srbi ostaju da žive na Kosovu pod najtežim uslovima, i kao neustrašiva straža čuvaju Kosovo za buduća srpska pokolenja. Kosovo su i desetogodišnja Jovana Radovanović i sva srpska deca koja žive na savremenom Kosovu. U svojim pismima, objavljenim u njenoj knjizi Kosovski božuri (izdavač: Duga ) Jovana piše o sebi, ali to je istovremno i istorijat sve srpske dece na Kosovu. Navodim nekoliko pasusa iz njenog prvog pisma:

Pomaže Bog, dragi moji, ja sam Jovana Radovanović, učenica sam petog razreda i odlična sam učenica. Imam 10 godina, još malo pa ću 11. Živim na Kosovu sa roditeljima i sa još dve sestre. Mesto u kome ja živim zove se Orahovac; to je jedina enklava u Metohijskom delu. Orahovac je podeljen grad, u većem delu grada žive Albanci i imaju sve uslove za normalan život , a dok mi Srbi živimo u jednom deliću koji iznosi vega 300 metara slobodne teritorije. Da, dobro ste pročitali samo 300 metara slobodne teritorije. To je taj srpski deo i mi tu živimo. Često nestaje struja pa se dešava da ja i moje sestre pišemo domaće zadatke uz sveću. … … Na ulicu ne smemo da izlazimo jer preti opasnost od zlih ljudi koji se šetaju srpskim delom. U centru srpskog dela nalazi se crkva Uspenija Presvete Bogorodice. Ja se tu sa mojim sestrama i roditeljima molim da Gospod spasi sav srpski narod na Kosovu i Mnjetohiji! … ,,, Crkva je ograđena bodljikavom žicom, tako je postavio KFOR zbog bezbednosti. Ispred crkve je postavljen veliki tenk, tu danonoćno stoji KFOR i tako čuva crkvu. Život na Kosovu je mnogo težak, ali živi se uz Božju pomoć. Najteže je što nemamo slobodu kretanja, mi deca to najviše osećamo A u pismu broj 6, Jovana piše: Divno je biti sobodan kao ptica i putovati gde god želiš. Na Kosovu to je nemoguće jer život dece na Kosovu je kao u kavezu. Ja sam ptica u kavezu koja svakog dana sanja da slobodno živi i slobodno leti. Ali su moja krila slomljena, dušmani su ih odrezali do ramena. Zato tako usamljena sedim u kavezu (logoru) i pišem sve ovo. Ovako mi je nekako lakše, na neki način se izjadam i na trenutak prođe mi. Tako svako dete na Kosovu živi i oseća. Svako dete mašta o slobodi. i verujte da svako dete razmišlja kao i ja. Iste su nam želje, isti snovi, ista tuga, isti bol, isto sve Svi želimo samo jedno: slobodu. Želimo da se slobodno krećemo. Želimo da slobodno dišemo!

Progoni i stradanja nisu ništa novo za kosovske Srbe, kao što nisu ništa novo za Pravoslavlje. Mnogobrojni su oni koji su nam otimali Kosovo kao teritoriju, ali nikada nije ostalo u njihovom vlasništvu. Što nam ga otimaju, to nas ne plaši jer ako je oteto opet će biti naše. Bojimo se samo da ga neki Srbi ne predaju ili prodaju.

Nažalost, ima Srba u savremenoj srpskoj vladi koji su izgleda spremni da radi ličnih interesa Kosovo i predadu i prodadu. NJima da kažemo, njima da podviknemo da mogu privremeno da otuđe Kosovo kao geografsku teritoriju, ali nikada Kosovo kako je ovde opisano. To Kosovo je Srbija, pa ako njega nestane, nestaće i ono što Srbe čini Srbima.

Mateja Matejić, protojerej-stavrofor