10 slika

Dolfa (briše se z rupcom po licu i čelu)
tak sem se splašila da sem sva zašvicana, nu pogleč

Jalža
radi mrtvika

Dolfa
itak se švicam z čista mira, pri spajnju i fjutri sem čistam vlažna

Jalža
kaj spoda

Dolfa
prostača jena, pak sem f vekslu i žifci mi igraju,same me valungi projdeju

Jalža
ti je zate dobra žalfija, sem negde čitala

Dolfa (snebiva se)
Jalžek pa ti se znaš same potpisati,si ni jene knige f živlejnju f ruke primila

Jalža
opet me vređaš,sem čula da je treba svečeri jenu šalicu žalfje z vroći vodi opariti i rešiš se švicanja, morti to baš nis spročitala

Dolfa (pomirljivo)
dobre, dobre si kaj čula za onega mrtvika

Jalža (sva f strahu)
joooj Dolfa, pak sme nagrabusile

Dolfa (sad je i ona f strahu)
zakaj Jalžica moja, zakaj, pak mi nisme ništ s tim jemale

Jalža
sem čula da svedoke išču za ono kaj su se neki den pokefali

Dolfa (glupo)
gdo, kaj, gdi

Jalža
naj se bedasta delati Dolfa, dobre se sečaš da sme si tu pred cirkve zjehali kaj su se uni pokojni kaj je isti tvoj pokojni Lojz i uni štrkljavi tu male niže pokefali, ga je uni pokojni kaj je isti tvoj pokojni Lojz dol hitil, još si ti kibicijerala i kričila (oponaša Dolfu) «vudri ga, šupi ga, flisni ga, cokulom  f jajca»

Dolfa (naivno kak deklica)
a tega, tega se onak zdalka male sečam, kak v megli

Jalža
lažeš kak pes, kak pes, sad bi se zvlekla, mene nutri porinula, još buju me na galge obesili, sam da svoju rit zvlečeš

Dolfa (zgranuto)
Jalžica pa kaj ti je došlo, kaj si i ti f vekslu, kaj te Dragec više ne tambura, za mene se ni čuditi kulike sam lete bezmuž, ali za tebe…

Jalža
same mi nemoj Drageca spominati, nisme o tome pripovedali,za svedoke buju nas zvali

Dolfa (zajafče i primi se za srce)
ja bum hmrla

Jalža (se prepadne)
kaj je pajdašica, kaj te strefilo

Dolfa (zruši se kak pokošena)
šlag

(zavesa dojde i ostane)

KRAJ PRVOGA ČINA

9. slika

(jutro,tek se raspremaju i slažu kramu na rasklopljene stolove)

Jalža (sva žifčana)
su mrtvika našli na Dolcu

Dolfa
naj reči, ma gdi

Jalža
tam pri sveti mariji gdi ona dekla sveče trži

Dolfa
pa kaj su rekli gdo je

Jalža
bil je pokriti z plaftom, ga je našel pjani jura gda je štel f čošku scati

Dolfa
vezda se ne bu od nega dalo živeti, vezda bu o temu pezdel,a kaj vele gdo je

Jalža
se tak splašil da se celi zascal pak ga nisu više f bircuz puščali

Dolfa
pak je bil  kak futač, gdo bi ga nutri puščal, a kaj vele gdo je mrtvik

Jalža (ko da ju ne čuje,priča svoje)
su mam zvali društvo ali su predi panduri došli, znaš da ima fajn deklica med nimi da sem mlajša i ja bi se zapisala

Dolfa (već srdito)
ma kam bi se ti zapisala,pak imaš same dva razreda pučke škole, te pitam kaj vele gdo je mrtvik, kaj si skroz šenula

Jalža
pak ti pripovedam kaj me mam špotaš, i nis išla f dva neg f tri razreda pučke škole,    i gdo veli da me ne bi prijeli f pandure

Dolfa
ja velim, daj se pogleč, zglediš kak zagorska pura, gdo je mrtvik

Jalža (ustane i podboči se)
ja da sem zagorska pura,sad bume se i vređali, još buš me i flisnula ti drempasta handrava baba, od mene neš više ništ čula, ja čkomim (sedne si uvređeno i gledi na drugu stranu)

Dolfa
daj jalžek pak nis tak mislila pak ti znaš da ja tebe spoštivam si me razžifcirala pak nikak da veliš gdo je mrtvik daj jalžica se pomirimo kak navek

Jalža
ja nis kak pura daj pogleč još imam rit i cice je da sem se male zasušila al kaj more človek bogec kad same ajnpren juhu i krumpira jede znaš da sem tujitam čistam jake gladna (zajeca) teške je biti siromak

Dolfa (tužno)
jalžica pak nis te štela zvređati ti veš da sem f vekslu pak mi dojde huja zabi se kaj sem povedala i daj mi prosim te fletne reči gdo je mrtvik

Jalža
oni mali kaj se neki den tukel isti tvoj pokojni Lojz

mi se žali pijani Lojz da ga negva Ema furt toče
pak ga gledim i nemrem veruvati z ušimi

sem baš predi neki den bil pri bulante su mi vuha zeprali i znam da ve čujem i muhu f letu
pak ga iščem da mi te ponovi morti ga nis dobre razmel pa nimam ja neke škole
tuitam pučku pa tuitam preparandije pak tuitam ministrijeraš pak te tuitam stuče kakšni školarec i znajna se nakupi

i on znova veli da ga Ema toče i mi kaže plavicu  pod rubačom veli da ga je snočka prek poceka vun hitila pak je z pesom moral f ganjku spati

sem se čistam zabezaknul

pa kaj i tega ima
da žena fliska moža
da mož zove pandure
da su sosedi f brigi za moža

pak kaj nisu otprli ziher kuće za moške

bogek spasi
pak bi se pajdaši z nas sprdali
da sme f strahu od bab'

je pravica kaj vele da vrak po zemli hoda

se sečate njih dve:

su glavne role dve gospice:

Dolfa Štiglec
Jalža Pezdec

sede dve gospice pred cirkvom
saka ima svoj stolček na kojemu trže svetu kramu
zabundane su jel je mrzlo
sprve čkome

8. slika

Dolfa
ščera sem bila na modne revije

Jalža
kaj nisi rekla da te noge ostavlaju

Dolfa
pak sem se šinebusem vozila

Jalža
a kaj si ti, prosim te lepo, delala na modne revije, pak to ni za tebe bogicu

Dolfa
ma ko je bogica, drempača jena, ja navek imam penez, sad bum te šlapila

Jalža
no kaj se mam peniš, kak mošt f kaci, a gdi si bila

dok god ima mraka, bit će i svanuća

živjela jednom davno
iza osam gora i devet planina
u šumi spetborovoj curica Paka

živjela je vesela i prpošna
nasmijana i zaigrana
prostodušna i sućutna
suza bi joj kanula i na bolesnoga tića
a kamoli na starijeg suseljana
ili borca invalida iz mnogobrojnih vojni
po šumi spetborovoj

kao i sve djevojčice u ovoj
nevelikoj
ali bogomdanoj šumi
Pakino je ime počinjalo slovom koje nije «j»
naime samo nevine curičice mogle su se zvati na sva
druga slova abecedarija a kada izgube junkerčić sve su
se zvale na «j»
pa bi bile jage, julke, jake, bolje reći bezjunkerčice

a vi sad odmah pomislite:pa kako bi netko znao da curica više nema
«to»
e, polakše malo, zato su tu špijice sveznalice
ali pustimo njih

stare babe iz njezine (Pakine) šume
bile su na nju tako jalne da bi govorile

ona kriplasta Paka furt se smije
si ju vole kak da je ajngel
bu i nju vrabec posmudil

jal je bio prokletstvo toga šumskog
spetborovskog naroda
jalni su se rađali i jalni umirali
i Paka je naravno duboko u sebi imala zrnce toga jala
ali je bilo pokopano pod njezinom prevelikom dobrotom
koja je zračila i kroz njezinu vanjsku ljepotu

godine su prolazile Paka je bila sve ljepša i sve šesnija
cura
šumski momci rado bi joj pogladili junkerčić
ali Paka je bila cura koja je više voljela srndače i smreke
nego momke i draganje

glas o njezinoj ljepoti pronio se i dalje od šume spetborove
pa je tako stigao i do Kegla koji je vladao cijelom
šumom pa i svom zemljom do zelenoga mora

a glas su pronosile sitne tičice koje su se zvale špijice sveznalice
bile su tako male da bi ti stale na vrh srednjega prsta ruke
a tu su najradije i stajale
ako si ih imao čime nahraniti
inače su kao kolibriči letjeli uz uho onih koji su si
to mogli priuštiti i prenosili im novosti i tračeve

plaća za ove vijesti i nevijesti bilo je zrnje zlatnoga prosa
koje nije raslo u ovim krajevima i teško ga je
bilo nabaviti ako si običan siromašak iz spetborovja
tako su tičice špijice sveznalice vijesti uglavnom prenosile bogatima
i potkoženima

najbolji platiša sve do zelenoga mora bio je Kegl
pa su vijesti i nevijesti najbrže stizale do njegovoga staroga uha

bio je on star onemoćao i omlitavio
što ga je najviše boljelo
jer je kao mlad bio kao satir
stalno trdi i besramni

poželio si je stari Kegl mlade curice
ali da bi do njih mora se strdnuti
a
govorile su njemu njegove vještice
da najbolje trdoću vraća kapljica krvi iz junkerčića
prestarjele divojke

jednoga tmurnoga kišnoga dana do uha mu doleti
jato tičica špijica sveznalica i uglas mu počnu javljati o
curici iz šume spetborove koja je izrasla u sočnu divojku

punih šaka zlatnoga prosa Kegl je slušao hvalospjeve
svojih špijica i počeo osjećati lagane žmarke
tamo gdje ih nije osjetio već dugo dugo godina

pošalje on u šumu spetborovu svoga najboljeg ritera
Fageta
jer je za njega znao da više voli klimpaće nego breskvice

ali babe iz šume spetborove
bolesne od sve većega jala
sada potpuno pozelenjele od vijesti da macu prosi sam Kegl
duboko u šumi spetborovoj zapale vatru na nevinoj jelovini
zakuhaju u novom mejlavom kotlu živu vodu i u nju
bace trave za veliku kletvu

mišanciju ja ne znam ali znam kako babe bajaju svoje želje

nek ju bisna guja vgrizne
nek ju vrela para sfuri
nek ju sraka jenput lizne
nek joj rit kopriva skuri

trdi junker nek ne pukne
krfca mlada nek ne sukne
kegl nek se dol skopitne
i vu grobek nek se ritne

tičice nek glas razlaju
da je kegl f božjem raju
i da Paka niveć Paka
nek da je vezda  Jaka

tak ju nigdo nebu trebil
po njezini luknji gledil
a nek ju hormoni tlače
i od železa joj buju gače

tek gda odseče sedam muda
viteza vrlih od kojekuda
osmi ju najvrljii riter zajaši
i dobre joj junkera z batinom spraši

kletva je bila toliko opaka da se oko nevine vatre
sve mlado bilje osušilo zanavjeke vjekova
a krug koji se stvorio crnio se kao da je ugljem gažen

divojka je guzata i cicata žvrgoljila  po šumskom proplanku
kada ju ugleda riter Faget i prenese poruku Kegla
a ona sva radosna i željna novih vidika
polja i zelenoga mora
o čemu je samo od tičica špijica sveznalica saznavala
i to kada bi se dokopala kojega zrnca zlatnoga prosa
odmah pristane i bez da se ikomu javi odjezdi s riterom
Fagetom u naručje Keglu

Keglu je toliko do trdoće bilo stalo da je bez daha
zgrabio divojku i s njom u sijeno
a kako mu trdoča nije bila bolja strana ispruži
prst i krene na junkerčić
ali u sijenu je baš tada spavala ljuta guja koja
stisnuta ovećom stražnjom pozadinom naše divojke
protisne glavu sva spljoštena i ubode svoja dva socijalna zuba
u divojkino meso

naša Paka vrisne odgurne Kegla i odskoči baš na krivu stranu
prema kuhinji gdje je uvaženi  chef Karabatak otklopio lonac vrele vode
gole guzice maca se uvali u vrelu paru i još jedanput
poleti baš kao iz katapulta sve do livade na kojoj se strvinom
hranila jedna svraka
i baš kad ju je svraka liznula misleći da je novi obrok
maca osjeti da je pala na mlade vrele koprive i zadnjim skokom
vrati se na sijeno kako bi u doskoku zgromila Kegla ko palačinku sa sirom

opaka kletva uzela je žrtve
Paku junkericu i mrtvoga Kegla

a tičice špijice sveznalice razlete se po čitavoj zemlji moru i
šumi spetborovoj i svima
platili ne platili zlatnim prosom
rasprde vijesti i nevijesti o Paki
sada Jaki
i mrtvome Keglu spljoštenom kao palačinka od sira

i tako naša Jaka postade Keglica Jaka
htjela ona to ili ne
jer Kegl je u zadnjem smrtnom dahu spljošten pod
stražnjom pozadinom naše Jake kao palačinka od sira
izdahnuo
Jaki vlast

ali opaka kletva nije puštala iz svojega hudog zagrljaja

jalni nasljednici moćnoga Kegla iza nasmijanih maski pristajanja na
Keglicu Jaku
kovali su urotu u najtamnijim kovačnicama
i iskovali Keglici gaće od željeza
da ju nitko ne može zajašiti niti joj nasljednika usaditi

da bi stvar bila još gora u svu hranu i piće zli i jalni nasljednici
trpali su Keglici Jaki hormone sladostrasti koje nije mogla
ničim utažiti

razglasila Keglica Jaka da traži skidaća gaća
nudila i davala zlato
zemlju
more
nebo

zadužila i sebe i polja i zeleno more i šumu spetborovu
ali gaće željezne ni makac

i onda jednoga jutra do uha joj doleti umorna i iscrpljena tičica špijica  sveznalica
i šapne tajnu njenih muka
veliku kletvu jalnih baba iz šume spetborove

sad se tek rastuži naša Jaka
ushodala se dole gore i misli
gdje da nađe sedam ritera vrlih kad oko nje sam go' lopov i razbojnik
i još na kraju gdje da nađe najvrlijeg osmog da ju uzjaše
a što je nagorče od svega
sve što je imala rasprodala i prorajtala
narod i zemlju dovela na prosjački štap

mrak ju ovio crni
bez sna liježe
bez sna se podiže
sluša savjete
ne nalazi utjehe

ali ne bi bajka bila bajka da bajkoviti plahoviti bajkoznanac ne iznađe
rjéšenje
i izbavi ju od zla
kamen

pete noći bez sna eto sna
usni Keglica Jaka da je opet u svojoj šumi spetborovoj
i kao kroz maglu probija se kroz nisko grmlje
i bane na krug crn kao da je ugljem gažen
a u krugu na zgorenom panju sjedi baba u crni šal zamotana

Keglica Jaka da prozbori
ali baba je bila brža

kletva te je snašla grda
šuma cela ti se sprda
sluškinjica budi meni
dok mesec se ne oženi
ja ću skinut ti uroka
ali tek kad budeš baka

Keglica Jaka znala je da postoje jalne babe
znala je da je jal bolest njezinoga roda
i znala je da za skidanje uroka treba puno patnje
pristala je da bude Baba Jaka kada će velika kletva pasti s njezinih leđa
i nadala se da će do tada naići sedam ritera da im otfikari muda pa se možda
spasi služenja ovoj
najgoroj od svih baba šume spetborove
i vrati narodu mir spokoj i blagostanje

služila Keglica babu u crni šal zamotanu
u crnoj noći zagubljenu
i crnih misli ocrnjenu
u crnom krugu zatravljenu

prolazile su godine i povremeno bi u šumu zalutao po koji riter
vrli i naivni
umoran i polusnen pristao bi da legne sa Keglicom Jakom
pa bi vrli ušao a bezmudan izašao iz šume spetborove

a kako o svome jadu nije želio puno trubiti kroz godine su u šumu zašli mnogi riteri
pa vrli ušli a bezmudi izašli

i tako do broja sedam

Keglica Jaka već u tunelu usred mraka iskru nazire
ali mrak je mrklji pred zoru
pa još crnji se čini ukletom čeljadetu

osmog ritera nema pa nema
nema pa nema

jedne zore vaš bajkoviti plahoviti bajkoznanac ugleda ga kako pije kavu na gradskom trgu
zazove ga
kad ono riter vrli Faget slini nad svojom zlom sudbinom zbog saznanja da ipak više voli breskvice od klimpača
i namami ga nekako u ukletu šumu spetborovu
i ne kaže mu za sedam bezmudana
nadajući se da će
iako stara
Baba Jaka još biti šesna da ju riter osmi vrli zaskoči i oslobodi velike kletve

i bi tako

jer bilo je to jutro velike pomrčine mjeseca
za koji su u šumi spetborovoj
po livadama i okolo zelenoga mora govorili da je vrijeme kada se mjesec ženi

i tako
vrli vitki ljepuškasti i kako bi jalne babe rekle
kak da ima metlu vriti
riter Faget uđe u šumu spetborovu
nađe Babu Jaku
spasi je željeznih gaća
kako ?
kaj vas briga pa to je samo bajka
i s Babom Jakom ruku pod ruku izađe iz šume
spasi bijedni zaduženi i siromašni narod
Jakin i
uđe u legendu

i tako
dok god je mraka bit će i svanuća   
 

bogek mili kud sem zašel
nigde putof nigde steze
kmica svugde 'koli mene

a najemput kak poj tičof
izdalka slišam pesme
hodim bliže pak još bliže

luknem skozi jeno okno
male lepe nove hiže

vani šrajba NOVI VRTIĆ 
nutra plesak cik i dreka
deca poje dekla plešče
oko dekle bezmudani

si su grdi nahereni
si vu deklu belo glede
si su jene proste bede
……
a sat si skupaj:

bezmudani bezmudani
pokislo vam perje
bezmudani bezmudani
po po po

nije nama nije nama
do našega perja
neg je nama neg je nama
do našijeh muda
mu mu mu

otpala nam otpala nam
i sad smo bez muda
otpala nam otpala nam
baba je skroz huda
lu lu lu

sonce se jutri zgubilo vu megli
bilo je tiho kak da su si pobegli
snena je rosa po travi polegla
meni je od toge reč f grlu zabegla

zajdnji so dnevi teplega leta
gda sme na kolenih prešli mesta sveta
prosili kumili i za roke vlekli
krajcere žicali kak nori i kak stekli

pak su noći mrzle i ništ ne pomore
ni celo leto prošnje i hude pokore
ni ono male kaj sme f nedra komaj skrili
ni spomenak na one kaj su nam dobri bili

kak da mi je f duši hmrl zajdni pelcer
zlatnega cveta kaj blešći kakti krajcer
pak bogec se navek straši od zime
gda led se za se i sakoga prime

sem se snoćka f računa dal
jake zaozbilno bi predložil totima gori da progruntaju mojega računa

sim gleč

f brocaku fali osem milijardekof kuni
sem na gugla pogledal i veliju da ta numera ima devet črčkof
sem to podelil z nami
nas jeje štiri milijunof ženskih i moških i dece i pemzijonerof i lopovi i tujitam koji pošteni bedak

to ispadne  dva jezerač kuni po glavi
bole reči guzicof
ampak same guzičari moreju trpeti takve poglavarje

pak sem unda se ladle preiskal i kaj tu kaj tam zebral dve jezerač
kaj f marki kaj f dolari kaj f dinari kaj f kuni
se sem to f jene bele kuferte zgural i gore našrajbal

od mene za se nas

sem se nasmejal i potiho zapeval naše stare narodne popefke

nikaj na svetu lepšega ni
nego kad douga rešiš se ti

***

ove tri iskrice su naša tri krala kaj se vole tak lepe krstiti

državni vrh

i ak od sebe pojdu
proberu nahtkasle ladle i šrajtofline ziher buju skopali dve jezerač itak nek ih f kuferte totnu i gore lepe našrajbaju kak i ja kaj sem našrajbal od mene za se nas

i kak veli kungfutze

put od tisuću milja počinje prvim korakom

ja sem totu i hodim …

ps
bi pridodal: prosim za te nofce paragona izdati
bu se lepe f oporuki vidlo

da baš nebi zgubili nit kaj je novega 
si saki den male pogledamo f televizorja
barek i ja
i to popoldan kad se od ove vručine više nemreš ni genuti
okoli šeste je na prvemu javnemu programu domovina užive pak prve probame posluhnuti vesti
a to probame zate jer i barek i ja stalne špotame one f saborskemu ili vladinemu ganjku tak da prave ni ne čujeme novice
goste f studiju zdržime jer su neki smešni a neki za jokati
najrajše gledime stručnjake svih fela
pa ispod kipeca pišu
stručnjak za ove ili stručnjak za one
a ja velim bari
ti si bara stručnjak vu kujni vu špajzi vu vrtu
a sem ja morti vu blazinju
barek se mam naroguši kak sem prosti
ondak lukamo dalje
pak onda idu ona deca z kancelarije na terena
najrajše imaju morje ali ni im loše ni f drugih delof domovine
stalne su gladni i žejni pak mi ih dojde čistam žal
si jih puntaju da dojdu pa priprave najbolše kaj imeju f kraju
i za hrdati i za videti i za posluhnuti
tak ispadne da sake naše sele ima kuda
sem baš bari rekel da bi i f naše sele mogli dojti
imame limene glazbe f devedeju
imame kumice kaj kuhaju za svate
imame vrgajne f šume
imame vina f lagvima
a za podaprati se jema potok vrtlin pak se lahke f njemu človek osveži
i još velim barek kak bi radi da dojde ona poplunasta barbika
tak da naše dekle nebu sram kaj su i one se fajn popunjene
a ona meni odpovrne da sem jebežlivi i da sad više ni takvih dekli po
televizoru jel da škodiju zdravju domovinske i pobegle rvacke
a ja ju same gledim i velim da su te se babe ponorele
vidle jadru da se na sleme krova popela pak bi i one
jezuš kristuš na…
 

Ne čestitamo rođenja-dan djevojčici koja je 1968. godine u Valjevu dobila prvu nagradu na natječaju Desankino proljeće, već joj upućujemo jednu Desankinu «pesmu» iz zbirke Tražim pomilovanje:

ZA VAŽNE

Tražim pomilovanje
za one koji imaju pozivnice
za svaku povorku i panoramu,
za čoveka
koga i u vozu, i na gozbi, i u hramu, 
i u raju,
numerisano mesto čeka,
za one koji još za veka
grobnicu gde će leći znaju;
za ljude koje na svakoj vodi 
čekaju brodi
i kotva u svakom brodolomu,
kojima su svi znani i neznani
anđeli milosrđa osigurani.

Jer biće za njih razočarenje 
kada usred velikog mraka
gde sve se izmeša
ne mognu napipati nijedno dugme,
nijedno zvonce,
kojima se u pomoć zove, 
kad ne mognu naći nijednog broda
ni da se vrate,
do carske palate,
ni da produže do obećanog
nebeskog svoda. 

u spomen na dan kada je politička elita Hrvatske,
a ne u spomen na dan kada je narod to na referendumu odlučio,
poklanjam Vam završno pjevanje moga satiričko-erotičkog epa



jafkanje zadnje

na pola i šume neki mir je opal
se živo i neživo velki drem je spopal
pastirica mlada jake se prijela
med jarčeve noge cice je zaplela

nejde od njeg nikam on ju jake kara
za druge i za ništ ona nema mara
gledi ga kak boga on je nezin car
i čuču mu sako malo udeli na dar

ali satir mrko gledi tam za bregom
još dalše gde gore su pod belim snegom
nekaj sluti da ni dobre da prihaja tutanj
čini mu se il'  priviđa da ja začul bubanj

iza snežne one gore naziral je tamu
kak da se ih vleče f neku črnu jamu
onak jaki i opaki satir se uspravil
prek leđa i okol' pasa oklopa si stavil

nebu nišče i nikagda negve gaje robil
sa strašnim bu sabljama sve dušmane pobil
ali ni to tama kaj se valja iza snega
to su vojske novog krala tam' iza brega

krala kaj bu zemlu zatrl šume dol okoval
reke gnojil zemlu ranil i mora zatroval
idu novi ljudi kaj za ništ ne haju
z pekla trdi  besprizorni stupaju
                                     spram raju

1

Bio jednom jedan trg. Nije to bio neki veliki trg i nije imao neko veliko ime, ime

nekog velikana. Bio je to sasvim običan trg sa sasvim običnim imenom. Na tome trgu

fontane. Iskreno govoreći takvo što ne bi ni stalo na taj trg. Jer nije to bio veliki trg.

Moglo ga se prohodati dok nabrojiš do 100, a pretrčati da ne ostaneš bez daha.

Mogao bi trčati u krug po tome trgu i tada bi ostao bez daha, ali samo ako baš nisi

Na sredini trga koji je imao sasvim obično ime i bio sasvim običan trg nalazila se

velika lipa. Nas dvoje ne bi je mogli obuhvatiti rukama. Cvjetala je točno na polovici

godine u mjesecu lipa i cijeli bi trg tada imao opojan dah koji bi alergične tjerao u

obližnje uličice, a njegove prijatelje bliže izvoru.

nekog utjecaja na njegov izgled. Čak mu ni kiše nisu smetale, a ptice, koje su

smočila, topao zimi i ugodno hladan po ljetnim žegama. I uvijek, baš uvijek, baš u

I kuće koje su okruživale ovaj nevelik trg bile su posebne. Ako staneš ispod lipe,

nasloniš se na trosjed i pogledaš ispred sebe smiješi ti se jedna palača. No, nije to

bila neka velika palača, kao one na velikim trgovima koji su imali tramvaje,

podzemnu željeznicu ili pobjednike u zapregama. Bila je to jedna sasvim obična

palača, sa lijepim vratima na sredini kuće, stupovima nalik onima jedne prastare

civilizacije sa svake strane vrata, pravilno raspoređene prozore iznad kojih su se u

sredini kočile glave čudnih okrunjenih velikih mačaka, a na prozorima su sva stakla

skrivale u prašini iza tih prozora. A vrata, ulazna vrata čuvala su palaču od nemilih

posjetilaca, čvrsta, drvena, sa urezanim velikim pisanim slovima ovdašnjega pisma.

Iznad slova kočila se kruna, ali ne bilo kakva kruna, već kruna u obliku perunike,

cvijeta po kojem je i ovaj ne veliki i ne značajan trg, trg bez tramvaja i konjanika,

A ako si kojim slučajem prišao jako blizu tim vratima, mogao si raspoznati još puno

rezbarija i tada, kada si bio sasvim blizu, baš uvijek ti se pričinilo da se iz kuće čuje

zvuk. Nije to bio običan zvuk, zvuk vrata ili zvuk prozora, ili zvuk ljudi koji borave u

toj kući, bio je to zvuk zbora dječaka prelijepih glasova i ti bi tada zastao u čudu i

pomalo preplašen ustuknuo, jer si znao da u kući ne stanuje nitko, i malo ustrašen

Naslonjen na trosjed, a u želji da vidiš i ostale kuće oko toga trga, mogao si glavu

okrenuti na desno i na uglu uličice koja se tiskala uz palaču ugledati izlog i kričavo

obojenu tendu male tiskare i knjigovežnice braće Glump. Nikada nisam razaznao tko

su bili ta dvojica starčića koje je teško bilo razlikovati. Možda izbliza po boji očiju, jer

kosa, isti žučkasti kombinezoni umrljani tiskarskim bojama, iste bakandže koje su

potkovane odzvanjale kamenim uličicama i trgom ako bi bili u žurbi, a što nije bilo

rijetko. Jedino nikada nije bilo jasno čemu ta žurba jer bi pronicljivom promatraču

prepunima papira ili knjiga. Možda je taj promatrač ponekad zadrijemao na

udobnom trosjedu u hladu stare lipe ili trepnuo na čas i baš tada je netko brzim

korakom šmugnuo u tiskaru, naručio posao i isto tako brzo nestao u uličici koja se

tiskala uz palaču.

Bila je ta tiskara prizemnica i nekako je uvijek izgledala kao da se trsi biti veća i viša

naspram palače na koju je pogledavala, iako ni ta palača nije bila od mnogo katova i

bio je to jedan mačak. Ne sasvim običan mačak. Ne kakvoga se vidi na velikom

platnu u tvojem kinu ili kakav se pojavi sa kakvim putujućim cirkusom i izvodi za

mačka nevjerojatne stvari. Krupan, malo pognute glave i velikih plavih, ne zelenih,

plavih očiju. Sa brazdom od jedne ulične tučnjave preko uha i velikim repom poput

razbarušene četke za prašinu.Takav je to bio mačak. Silno je volio trosjed, baš kako

bi ga voljela i svaka druga mačka, pa možda baš i tvoja. Ali on nije spavao na njemu,

on bi se popeo na naslon, sjeo i gledao po trgu. Kao da nekoga čeka, kao da je tu na

vrijeme. Ne na dane, ne na tjedne, ne na mjesečeve mijene, ne na krugove zemlje,

već na sate od zore i na sate poslije sredine dana. A ta mjera nije bila od sjene

sunca, koju je lipa imala kao kakvu aureolu, već od zvonika koji je znao vrijeme, sam

Jer ako bi pogledao naslonjen na trosjed, lijevo, činilo ti se da vidiš zgradu u magli, a

brzini. Možda bi ti se učinilo da je ona kazaljka koja juri nekada prebrza, a nekada

Najopojnija aroma, čak više i od mirisa lipe koja je cvala u mjesecu lipa, dolazila ti je

iza leđa. Uz uvjet da još uvijek stojiš naslonjen na trosjed, koji je bio kao od svile, a

bez sjaja, kao od pamuka a nepromočiv, topao zimi i ugodno svjež ljeti, i da se

polako okreneš i pogled uputiš iza sebe. Caffe Iris bio je biser koji te mora raznježiti,

konobar koji nije govorio ovdašnji jezik, ali je svojim čarobnim glasom, melodioznih

Nisi tu mogao naručiti ne znam što. Uostalom bio je to caffe. Paolo je uvijek kada bi

netko sjeo, iako je to bilo rijetko u obični dan, donio kavu, čašu ledene vode i kolačić.

stolićima, niti na tabli, niti u izlogu. U stvari nije ni bilo ponude. Bila je Paolova kava.

Taman vruća da se ne opečeš, taman sa toliko slatkoće koliko ti želiš i uz aromu

koja ju je činila posebnom.

Kao da je dodana mala kuglica čokolade, kap vanilije, mrva oraha, negdje u daljini

osjetio se tračak cimeta, ostajala bi u ustima pjenica od vrhnja, a ono u šalici samo

crno jezerce koje se ljuljuškalo kao da je netko bacio kamečić u sredinu. I poslije te

doživiš onaj jedan, tako rijedak trenutak potpune očaranosti, bilo to zbog melodije,

osjećaja ili doživljaja.

Trg bi tada sjajio u nekom posebnom svečanom svjetlu, lipa više nije bila samo

zelena već srebrno maslinasta, trosjed ispod njezinih moćnih ruku blistao je kao

proplanak iznad velike i moćne rijeke.

Srećom, sat je blagim tonom odbrojao novi krug velike kazaljke i sve je opet bilo

obično i jednostavno. Jedan trg koji nije bio velik, i nije imao fontanu ili spomenik s

konjanikom, i koji nije imao tramvajsku stanicu. Koji je samo imao palaču, tiskaru,

caffe, zvonik sa satom u izmaglici.

A bio je tu i mačak. Nije bio sam. Na lipi je sjedio golub grivnjaš. Njegovo vrijeme

bilo je iza pet poslije podneva kada bi mačak polako ustao, pogledao ponosno preko

trga i laganim korakom sa visoko uzdignutim repom poput razbarušene četke za

prašinu, skliznuo u uličicu koja se tiskala između palače i susjedne joj zgrade s lijeve

Uz uvjet da imaš dovoljno znatiželje prijeći preko trga i pogledati zgradu labudove

boje izbliza, okupati će te miris smokava, vina, maslinika i lavande i to upravo tim

redom, sa lakoćom razlike i granicama među mirisima kao da ih je britki nož u

rukama mlade pekarice razrezao tebi pred očima.

Golub grivnjaš, koga smo na čas zaboravili jer nas je opčinila ova zgrada labudica

koja se tako iznenada pojavila pred nama, sjedio bi na grani lipe točno iznad mjesta

na kojem je do maloprije čuvario mačak. Ostajao bi do mraka i onda iznenada

uzletio, kružio časkom iznad lipe i nestao u visini. I činilo ti se da vidiš sokola a ne

Trg je tonuo u prvi mrak, sat je muklim, večernjim tonom najavljivao novo

prebrojavanje hoda velike kazaljke i sve je izgledalo nekako svečano i mirno.

mrak. Ali kao i sve na tom trgu taj noćni mrak bio je drugačiji. Dolazio bi iznenada

inače hrabar kao lav.

znoja koja ti je od one mrvice straha izbila na čelu. I već su u trenu procvjetala

i naočitih, ispred caffea, a prigušeno tajnovito sjala je i krošnja lipe, kao veliki i

samozatajni kukac čiji zadak ima na tisuće malih ali upornih žeravica.

I kao da to nije bio više onaj isti trg, činio ti se većim i sjajnijim, i kao da je imao

vojskovođom ovjenčanim vijencem od kamenoga cvijeća u svoj svojoj napetoj

rascvjetanom svjetlu, vidio još mnoštvo uličica koje su se između blistavih malih ili

te je obmanula ona Paolova kava. I vidio si od jedne uličice njih tri ili četiri ili možda

obično i jednostavno. Jedan trg koji nije bio velik, i nije imao fontanu ili spomenik s

konjanikom, i koji nije imao tramvajsku stanicu. Koji je samo imao palaču, tiskaru,

caffe, zvonik sa satom koji je kao kugla visio u zraku ispod srebrnkasto sjajnog

zvona, bijelu mediteransku kuću i još nešto lijevo od te kuće. Ako si bio naslonjen na

trosjed i pogledao lijevo od palače. Tamo na uglu uličice koja se tiskala uz labudicu

stajao je dučančić, sav u prskavom svjetlu i mamio te da uđeš. Veliki natpis iznad

kristalno čisti izlog mogao si vidjeti jednu lijepu mladu ženu koja obilazi police sa

vinima i lagano dotiče butelje, gladi ih i okreće i kao da im nešto šapuće. Mogao bi se

šarmantni dučančić. Sada si jednostavno morao prići bliže, zaviriti kroz kristalno čisti

izlog, a tada i ući kroz lijepa nevelika vrata.

Zvono koje bi najavilo ulazak nije bilo zvono onih dućana u koje si znao zalaziti ako

zvuk čvoraka koji oblijeću vinograde po sunčanim obroncima vinorodnih krajeva i

kušaju bobice pune sunca i opoja i zveče, šište, zvižde uživajući u oponašanju svega

što čuju svojim izuzetnim sluhom. Takav te je zvuk uveo u ovaj hram božanskog

Između polica posjetitelju je dohrlila visoka žena nalik ratnici duge plave kose i

sunčanih očiju koje su se presijavale od bistro plavog do nebeski modrog od sivoga

čelika do zelene livade od iskričavo sjajnog do duboko morskog. Te oči nisu jurile,

pažnju opčinjenoga namjernika.

Ali već je nuđena obla, kristalno jasna i oveća čaša koja će biti kalež za nektar

se ne stigne već se slast toči preko ruba i krv loze puni čašu, a njezin miris obuzima

čula. Tek nakon gutljaja otvaraju se vrata nebeska.

I kao da nestaju zidovi i kuće i stoljetne kamene ploče trga oko tebe, a jeka velike

rijeke i šum vjetra u krošnjama moćnih hrastova koji okružuju proplanak obuzima

cijelo tvoje biće

Daleki mukli najavljujući zvuk sata budi te iz mreže snoviđenja i opet stojiš uz plavu,

visoku ratnicu koja ti priča bajkovitu sagu o ljudima čija snaga i prkos okova zemlju i

usadi u nju lozu čiju krv sada kušaš.

svečenici rujane i okreneš se trgu koji vabi iskričavim svjetlom, muklim batom

spomenik velikom vojskovođi, niti trijumfalni obelisk, pa čak niti tramvajsku stanicu,

trg koji je imao lipu i stari naslonjač, više nije bio sam. Na satu ispod zvona čiji obrisi

vrijeme kraja jednoga dana, kozmičkoga dana, spirale djelića vremena, vrijeme

sredine noći i početka jednoga novoga, jednoga, sada si to pojmio, posebnoga dana.

Jer do sada miran i usamljen trg, kojega su pohodili samo jedan mačak, jedan

silinu vječnosti i neminovnosti, preplavili su ulice oko trga, odbili se od kuća i zatitrali

u granama stare lipe. Vjetra nije bilo ali lišće na lipi treperilo je, a grane se lagano

Na ovaj dan koji se vraćao bez prestanka kroz spiralu vremena, na ovaj jedini dan u

pleme posebnih ljudi, hrabrih, poštenih i časnih. Ljudi koji su stupali kroz sve uličice

na svoj trg, ispod svoje lipe i kleknuli u počast svome imenu. Jedina pobjeda koju su

vrijedno pamtili ovi plemeniti ljudi i častili je oko svakog Ivanja bila je pobjeda nad

zelenom nemani jala koju su zatočili duboko u tamnice zaborava i samo se jednom u

I kada je nestalo čarolije, trg koji nije bi neki veliki trg, bio je prepun ljudi, smijeha,

I kako god to nazivali, imenovali i pokazivali, bio je to veseli i svečani događaj, i trg, i

njegove kuće, i njegovi opojni mirisi i arome sada su dobili smisao.

Sada si vidio za koga su čudna braća jednoga drugoga naroda u svojoj tiskari cijele

čekali veliki plavooki mačak i golub grivnjaš koji kada uzleti podsjeća na sokola, svetu

pticu ovoga plemena, čekali su svoje prave gospodare. Bili su među njima usplahireni

vjerna životinjska srca ljubavlju koja će ih na ovome trgu držati sve do idućeg prolaza

vremena u kojem dolaze ovi veliki plemeniti ljudi. Sada si vidio čemu služi ona divna

palača iz koje su dopirali glasovi zbora dječaka. Širom otvorena vrata primala su u

svoja njedra vođe ovoga plemena i u hladnim mozaikom popločenim dvoranama

praznim dvoranama koje su čekale povratak vladara.

A mirisi bijele kuće nalik labudici bili su mirisi ribara sa juga koji su preplanuli kročili u

svoje konobe duboko u kući i iznijeli bačve usoljenih riba uz koje je plava svećenica

Rujane pred svoje pleme iznijela najbolje vino koje čuva u podrumima maloga

dućana baš za ovu priliku.

I sve je imalo smisla. I lipa, svečano drvo života, i prijatelj Paolo koji je ostavio svoje

sunčane obale najljepših mediteranskih uvala i opčinjen plemenom koje ne poznaje

jala doselio na njihov trg i živio za ovaj jedan, poseban dan. I tada je njegov caffe

postajao veliki prenapučeni restoran u kojem su se pripremala jela po ustaljenom

dobra koje ovo pleme nosi u svojoj duši i koje sija iz njihovih zlatnih očiju.

Iskreno govoreći takvo što ne bi ni trebalo tome trgu.

beli trdi papijer i črna tinta
svojeg jamravega valca plešu
jopec stari po jalžici rinta
čuje se na dalek da se jake krešu

sosedi su već čistam ponoreli
od kad je ostala bezmuž
kak da su ju se sami vragi prijeli

nije kaj to morti sima njimi smeta
žale se sosede na nekaj druge
taj rajc pod starost sudba je kleta
mi bi još štele al su dedi tuge

se smo već sprobale i orehe z medom
i trave sakojake
jebežlivec vino črno i ostalo se redom

ništ ni pomoglo za dedeke zbudit
da ni došla ljuba kaj dela vu gradu
od rajca i žele bilo bi za zludit
al ona je tajne im povedala f bradu

pa nisu ni dečki f gradu baš za tanec
od štresa im itak nejde
al kuglice plave i saki postane
                                        kak jen črni vranec

tak je brza pošta prinesla vu sele
na starem baciklu bomboneke ove
od tega su dana se sosede prele
i sako bi jutro bile kaj nove

                                                     Row, row, row your boat

                                                    Gently Down the stream.

                                                    Merrily, merrily, merrily, merrily,

                                                    Life is but a dream.

            dragoj jaki (novi rvacki pravopijes: k se čita c)

Kad bedak dela bedaka z tebe,
znači da si bedak !

snočka dežd je bila

tragove ti skrila

a vu moji duši

jecaj još se guši

bol me, kaj razdire, nikaj već ne čudi

rade bi te jopet privinul na grudi

ali tebe vabe vetrovi i tuča

tebe vabi tvoja krvca, preveč vruča

si stiha odišla kak tat skozi kmicu

se to človek razme al' tôga je na licu

nigdar nisem volel kolodvore, štreke

cugove i fučke, imel sem za tega srce jake meke

snočka dežd je bila

tragove ti skrila

a vu moji duši

jecaj još se guši

gledim skozi oblok kak se jutro vedri

razcufani oblak prek nebesa jedri

morti si na njemu kakti gorska vila

na tren kak da vidim tvoja bela krila

hodi, same hodi deklica ti moja

za senjama svojim kak ftičica koja

f daleke zemle prek sveta preleti

i mora svog môža, krila strganega,

                                      tu ostaveti

mamica su navek mrgorili da starejše treba poštuvati
lepe kad se nekam pride pozdraviti
i ne same starejše neg sakeg i f školi i f birtiji i f cerkvi i f kotaru i doma
f ono vreme babicama i rukicu kušnuti

dekle né napasne glediti kaj bi se posramile pak bi mam vušle
pimpeka f gačama držati kaj se prve i prve zanat mora imeti a ondak decu delati

denes su veli mamica ta bebironska deca čistam ponorela
muži tučeju žene a bormeš i žene tučeju muže

si pijeju i si pušiju
si se svadiju i si se rastavleju
to je zate veli mamica kaj ljudeki f sebi preveč straha imeju
kaj su splašeni kak mali zasranci f zibalki

su f strahu da bi negdo bil bolši od njih
da bi im se nešće rugal kak zglediju
kuliko imeju
kak su oblečeni
su f strahu od šefova
od financa
od duga
od sega

osim bogeka

joj velim ja mamici najte opet o bogeku

čkomi huncut jeden

nebum više pil
bele miše snil

kak norac se kopital
po birtijama skital

iskal nofce po luknjama
ne maril za suknjama

kakti futač smrdil
fejst i glasno prdil

nebum više lokal
šmrklje stalno kopal

umil bum se celi
bil bum čistam beli

duhana bum hitil
kolonjom  se kitil

morti najdem posel
pa nis glup kak osel

nebum više pil
bele miše snil

pogleč gore

bila jena mekla
i imela dugega jezika
same je f čošku čubela
i kibecijerala

totu ni čiste
totu jema dreka
totu neje nišče pomel
si su leni si popreka

ondak ju je jene jutre
barek prijela
i ganjka z njom pomela
mekla je bila f šoku

pak to ni pravica
kaj ni nišče drugi totu
kaj sem ja bogeku kriva
pa nis ja za te posle

( stanarima Kupske ulice u Zagrebu koji iščeju pravicu od 23. rujna 2007.,uz duboko štovanje)

Grad kao i svaki drugi, možda se razlikuje od većih eju gradova koji imaju rijeku, ali živi uz potoke i na potocima. Pupularno zanimanje: diplomirani profesori onoga i drpi  si  za  sutra. Čak je gradnjonačelnik toga zanimanja.

Ovo je priča o jednoj ideji koja je proistekla iz glava uvlačiguza iz svite koja potrčkava za profesorom (najbolje da ga tako zovemo jer mu je dociranje najjača strana). Ljubav na njihovim licima okamenila se i ne silazi s njih niti kada spavaju. Osim što im se možda miču usne jer mrmljaju u snu svakodnevnu i svakonoćnu mantru opijenosti profesorovim genijem.

A njegov genij je iz gena kamenih spavača koji samo čekaju svoju priliku i trgnuti iz sna vanjskim utjecajem smatraju da su pozvani voditi ljude, narode, pa ako treba i svemirska prostranstva.

I tako probuđeni i bodreni od ljigavih poklonika rastu u vlastitim očima do razmjera kojih bi se postidjeli i furaoni iz prošlih era.

Ideja je niknula iza janjetine i nakon par kila žutoga i kisele. Niknula kao vlat, probila se sramežljivo, buknula u drečavoj pjesmi iza uha i grunula u sva usta prisutnih. Pljesak i ovacije, plač radosti i bodrenje priležnika.

Mauzolej velikom profesoru ! Geniju ! Miljeniku babica s Velikog placa ! Mauzolej za života kao spomenik vizijama velikana !

Ali gdje ? Na kamenom platou rodnih vrtača? na blagim padinama gorja koje nadvisuje grad? u ravnici pored rijeke koja kao i da ne postoji? ili nad potocima grada koji su uvijek uz nas ili ispod nas?

Rješenje je sinulo iznenada, kao proviđenje. Pijana njuška koja ga je povratila zavrijedila je promaknuće. Jezerce u centru grada oplođeno genijevom maštom.

Genij graditeljstva osmislio je u pregalačkom prekonoćnom radu viziju Piramide za profesora, genija, gradnjonačelnika, sina vrtača i gromača, čovjeka koji ne spava jer živi sa potocima i jezerima. Piramidu na umjetnom otočiću usred jezera.

Pa kada stigne taj najtužniji trenutak, kada se oči velikog vodiča sklope i kada ode u smiraj sa svojim konjima, da ga ruke poklonika mogu položiti na odar građevine koja će nadilaziti sve gluposti koje je  napravio za svoga života.

Ajmen !

Tako silazim, gospojo,
Stubama tvojega grada.

                    Adieu Vladimir Vidrić

oblaki su se rastrgli kak firungi

i farbu su modorzeleno stidlivu

lepu kak z dragih  kamenih na ringi

fkrali z tvoga joka i naredili vidlivu

a ti f oprave prozirne tela kak vila

bežiš k meni i bleščiš kak kres

rasprla si roke baš kak tica krila

lačna mojih čuba i vesela kak pes

su mi soze motne joke zamusale

i nis ništ videl sam tebe kak senju

iz daleč so trobe z brega zaigrale

tožni zvoki k meni se fletno penju

z vetrom kaj blage mi soze z joka smudi

došel je beteg za tebom i bil je tak hudi

...sé bum napravil
da sé napravim
kak bi napravil sé
i kaj god se dá da napravim sé
kak bi sé napravil
da napravim sé...

7. slika

Dolfa
noge me ostavlaju

Jalža (gleda pod Dolfinu klupicu)
pak su totu

Dolfa
ma boliju me, kak da me negdo s balticom toče

Jalža
pak se saki den na nekaj žališ, si kaj pekmez

Dolfa (u istom tonu kao i prije)
prokleta stara me navek na potoka nateravala

Jalža
kaj si bila smrdliva

Dolfa
sem za cele sele robače prala, zate me tak boli

Jalža
pak je tvoja Cilika bila tak fajn ženska

Dolfa
fuj tajfl, i sam je totu pri nas zakopala, a ni mi ništ ostavila

Jalža
pa ni ništ ni imela

Dolfa (kaj da ju ne čuje)
a bile je mrzle tak da sem zanoftice dobila

Jalža
a gdi je bile mrzle

Dolfa (trgne se)
pa na potoke,kaj si gluha,po letu je sama išla na potoke,po zimi je terala mene

Jalža
ti si navek bila nafletnejša f sele

Dolfa (opet ne sluša nego priča dalje)
mrzla voda a ja f one tanke oprave, a veter pod rit snega tera,zate me sad se i boli

Jalža
daj budi z mirom, pak buš nam se kupce stirala

Dolfa
prokleta Cilika, me je skroz nateravala i trucala

Jalža
pak je već trideset let pokojna

Dolfa
je i još sem ju ja pri mirošefcu zakopala,su ju trebali oni gore pri petrove gore

Jalža
pa pri tebi je bile meste na pokojnemu Lojzu

Dolfa
naj mi gada spominati, se je zapil, a kulike me je sam put opkral

Jalža
daj male začkomi, viš da ova puca ide k nami, bumo tržile

navek sem bi vižlast i ni mi bile teške posla se primiti:

drf cepati
snega odgrtati

dekle šlatati
(pardonček, to ni posel to je predi lenčarenje)

gorice špricati
vrteka štihati
septičku rifljati
kuruzu f šrota mleti
škulje kopati

kak sme si brez penezi nemreš više ni f nadnicu iti
pak sem kak i si drugi bokci f iskajnju kakvega dela

sem prve gruntal kaj bi trave posadil
to se najbolše splati
al vele da bi me i za jenu trafku f rešta strpali
pak sem odustal

potlem sem male mudrijaše poslušal
pak veliju da prve i prve treba poslovnega plana imeti
kaj bi rekli  sve kaj je f glave na komačec papijera našrajbati

no dabi kaj bile f glave treba je brejnstorminga  zalaufati

dabi opće znali kaj bume delali

kaj bi za primera  rekli :
cveče z ledine lepe f pakpapijera zamotati
medenjake peči
lubavne jade lečiti
f svate iti skuhavati
veša milostivicama peglati
zemlane tegline farbati
rokavice štrikati

druge i druge placa gdi bi robu nudili dobre sprehodati
i kaj drugi nudiju prošnjofati
a ak drugač nejde morti i f kave šlogati

potlem toga  bi peneze na kup trebale deti
ak ih ni
jel ih za zbilam ni
f posel brez peneza iti

se veli: kak brez one stvari f svate hoditi

i ve,ne se trucati
neg se posla prijeti

bral sem za te pušlek roža
ti si štela lepšeg moža

kral sem za te čvarke masne
ti si štela ropce krasne

delal sem z lopate, pile
mrzila si moje žule

deklica si bila lepa
al iskala da čovek krepa
jafkala da nisem za te
senjala si kroaporte

na hreljiću sem auta kupil
sem komaj za njeg nofca skupil

frktala si na me, strava
da to nije marka prava

štela si da zemem zajma
stan z balkonem pak u najma

 
deklica si bila lepa
al iskala da čovek krepa
jafkala da nisem muško
kaj da si opala z kruško

čohala si jene meste
nisi štela delat česte

nabila si tolke duge
sad je ostal čemer tuge

da te lemam si jim rekla
zatvor sad je moja dekla

bila si mi draga lepa
al iskala da čovek krepa
f posete mi ni ne svrneš
fali mi naš fajhtni drmeš

Vladimiru Vidriću

sem se nagle zbudil
i otprl snene joke
nešče je jake prdil
i čul se smeh z potoke

na lakte sem se zdigel
okoli mene su dišale trave
jen oblak je sonce pokril kak rigel
a po šari senokoši pasle su krave

sem bil buden kak črf
kaj f zemli po mrelcu plazi
i f glave čutil napitu krf
od hude tropice kaj človeka ne mazi

tam polek plota su se pokefale babe
a vrapci  razbežali posvud
sem se nagnul leve i seknul kak trube

bole opet spati se je druge zalud

6. slika

( čuje se  komešanje i svađa s lijeve strane, uzvici i prugušene psofke)

Dolfa (splašeno)
jezuš kristuš kaj se to zgodilo

Jalža
a kaj bi, pak se mulci pijani svadiju

Dolfa
ni nekak rane da bi bili pijani

Jalža
pak se nigdar ni ne trezne

Dolfa
pogleč onega štrklaveg kaj mu šmrkli vise

Jalža
joj a pogleč onega malega isti tvoj pokojni Lojz

Dolfa
imaš praf navek je pil pijani i štel se tuči

Jalža
a bil je metar i cvancig

Dolfa
takvi mali su fest jebežlivi

Jalža
kaj i Lojz

Dolfa
neg kaj (pokrije se rukama po licu) joj Jalža pak me sad sram

Jalža
daj Dolfa ne pezdi, viš da je mali onega štrklavega dol hitil

Dolfa (navija)
vudri ga, šupi ga, flisni ga, cokulom  f jajca

Jalža (splašeno)
daj čkomi baba budu nas čuli, pak još i mi dobimo prek labrnje

Dolfa (kuražno)
kaj, nek sam dojde, ovega sa cicama zadavim

Jalža (da ju odmami od navijanja)
čuj Dolfa gda  si zajdnji put bila pri Lojzu

Dolfa
kaj bi tam, nek mu šoce cvetje nosiju i sveće vužgaju

Jalža
sem neki dan prešla polek groblja, mu je buket crlenih ruža bil f vazi

Dolfa
to je una prasica Milena, kurva pravoslafka, nju je zajdnju handral

Jalža
naj manjine kuditi, buju nas  još f pržuna hitili

Dolfa (nalukava se leve i desne)
nigde nišče nejde

se sečate njih dve:

su glavne role dve gospice:

Dolfa Štiglec
Jalža Pezdec

sede dve gospice pred cirkvom
saka ima svoj stolček na kojemu trže svetu kramu
zabundane su jel je mrzlo
sprve čkome

5. slika


Jalža (ima crne očale i maramu prek labrnje ,šmrca)

Jalža
ni pravde na tem svetu

baš sem se neki den zmislil onega zajdnjega kolinja

bum vam pripovedal zakaj

su se baš ščera bunili pajdaši živina da kaj jih ne bi više klali a ni sušili a ni oblekli pa ni na safteka pripravlali
mislim na živine ne na pesoljupce
morti se zmislite kad su se po cajtungima raskokodakali da čim dojdemo f uniju  bume kakti brez kolinja

i tak su me te dve zgodbe vrnule f mladost
setil sem se fureža kaj sme dobivali kad su sosedi imeli kolinje
one friške krvavice devenice čvarke prezvuršt zdelicu sulca

i onda onega veselja kad su tatek mesara zvali i pri nas dva prasca priklali
mamek je mam frišku krf spekla da bi težaki imeli kaj za pod rakiju deti
ar pri temu delu morate biti trezne glave, se z nožima i vročom vodom dela

prasci su kričali  mi deca sme se okoli nateravali pak im je prasec vušel pak su kleli i na kraju ga flovili

obešeni na vešala  još su f rajnglu krf puščali a šegrt od mesara ih je furil i z nožem dlake skubil i onda sakega na pol rasekel

prve su zvadili srčeko pljuča  bubrege i jetreca
s crevima su jake morali paziti da se ne razliju
su ih f jen velki vangl pospravili pak ih je šegrt moral zaprati
no to je bil posel
če nebi klobase prezvuršt i krvavice po dreku duhu imele

mesar je z dečkima ispral požiraka z rakijom i zel oštrega noža
fletne su prasca rastrančirali tak da je se suđe bile pune šunki krmenadlof špeka lungebratna plečkica

kaj bi babica povedala mesja kaj drvja

ono kaj nejde f sušenje za špek ide f kotel za čvarkre  i mast
no prve treba zguliti kože pak nekaj tega skupa z nogicami  i vezicom grincajga u lonec za sulc

najraše sem imel čvarke
pri nas ih fest zažmiču tak da su suhi a ne kak pri šokcima da ti mast po bradi curi
no i oni su sejeno tak f slast išli
no da mam mi sline dojdu

zribali su  fosne z vrele vode i z drugeg kotla zvadili kuhana vuha jezika i glave za prezvuršta

to je delal tatek
one je bil meštar za krvavice klobase prezvuršta

tak je prešel dan a mamek su z deklicama dogotavlali gulaša z njokami i šalatu od kiselega zelja

z rola su dišale pečene krvavice i klobase tak da mi je žalodec počel kruliti kak zaprti cucak
no predi obeda sem se moral pri susedih razbežati i fureže odnesti

a denes mi je na stolu zasmrdila blitva z krumpirom
mi je kolesterol jake narasel

zajdnje mudrijanje po goricah imelo je fejst spametne zaklučke
ak bi gledeli problem energetičke krize

pripovedali sme o drugačim izvorima bumo rekli energije
recime metan z pezdecof
najbolše se prdi od zelenjave
pa poglečte krave
one su krive za globoko zatoplenje
fejst i preveč prde
morem vam reči da ja osobne najfletnije prdim od blitve
ne projde ni pola vure
i pezdim kaj nori
grajeku treba celo popodne
a jajca daju jen posebni šnjof
jura je rekel da on jake voli kiselo zejle
od njega ne same da prdiš neg se i dobre namečeš

i tak sme nametavali  mudrolije

najbole bi bile mesto onih oblokof kaj mečeju po krovima
deti cisterne pod polske zahode
pak bi se z dreka plin za hajcanje porabil

kad se prdi imati jenu špajzu bez rup za skuplanje tega plina
pak jopet za hajcanja porabiti

nemrem reči kak bi se dale zračunati kolike vredi jeden pezdec f drevima ili f kilovatvurama pa sme diskusije završili s dva do tri zvonkeca i pet do šest tihomirof

prrrrrrrr

i kad ti se pričini da u daljini
zazvone teška mukla zvona
stolne crkve iza brijega

znaj, ne javljaju se ona
da označe vrijeme ili slave boga
niti zovu na pohode ili zapomažu

tebi zvone
mali bijedni čovječuljče
koji hodiš bos i gologlav

po trnju tuđih polja
i zapuštenih njiva
tebi ostavljenome od vjere u nadu

Nis žalni kaj  zemla se fest zatresla
Nis žalni kaj je hudo vreme došlo
Neg sem žalni kaj nas saki norc prevesla
I kaj si gruntam da je vreme mudrih prešlo

Nis hudi kaj su polek mene se sami vragi
Nis hudi kaj me nigdo ni ne vidi f mojem dreku
Neg sem žalni kaj sme kak pupe na špagi
Na špagi kaj ju vleču oni f medu i mleku

Sem ko dete f ajngele usrdno veruval
Sad kad sem zrasel znam: i med nimi ni se lepe 
I sem stisnul zobe, zgrčil dušu i nis pluval

Jedine sem stiha Boga pital: kaj nigdo f raja nepe ?

1.

bubanj

ovak i onak
si bume  odišli na
bubanj

2.

mrtvi kapitali

japa mi je
oporučno
ostavil
grobnicu

3.

pejzaž

lepi črni oblaki
nad sele
zraka sonca
toča je celu letinu potukla

4.

žilet

rajše i rudlava
neg da
piči
kad rastu nove

5.

en dva tri...sad

u dve
u tri
u štiri
pičke materine

kao pijesak kroz prste

prosipa se zlato života

u svakome od nas čuči trunčica zla

i čeka svoj trak mraka i miris kála

podigne se tada u punoći užasa

i oklopi naše srce kamenim iverima

oči nam tada više ne vide svjetlo

mrak nas vodi po putu jeze

anđelima treba vječnost

da ponovo dopru do naše duše

a oni ponizno čekaju i čekaju

samo tračak prilike

                    pa makar i vječno

si nekaj gruntam kaj ne bi satir bil fejst rajcni za precednika
ak nikaj druge ima trde i vroće programe

totu je se lepe narisano i našrajbano   www.satir-e.com

kaj vi gruntate dečeci i deklice ?

mi prek slemena si bume gujzice f toplicama namakali pak kad dojde «promena na vrhu» već bume imeli «radnu» zgrijanost kak bi nas ovi politički prčljivci lakše naguzili

(sem spet dijalekta pozabil)

bija jidnom jidan dičak i volija si zigravat na jidnoj plažici
slagao ji kule od pržine
gradija gradove mostove ciste
minja i razmišta zrnca pržine
bija je taj dičak ljutit jir mu ji more svako malo potrgalo što ji napravija
naišli valiči i pržinu isprali u trin oka
dičak ji bija lukav i dositljiv pa ji pomako svoju gradnju malo udisno
tu ji bilo još dičakof ali je ovaj dičak bija arogan i volija prčit manje dičake od sibe
vić bi naša načina da onomi drugami uvali mališana u prkno i da ga ušutka
pa bi nastavija graditi svoje gradove mostove ciste
more nije imalo srama i opet bi dičaku odvalilo svi što ji napravija
dičak si onda vratija tamo di je prije bija
ponikad je to misto znalo biti zauzeto jer su pržinu i kule od pržine volila i druga dica
nije to njiga puno brinulo
bija je šarmo i naša bi načina da uvali mališana u tuđe prkno
more je bilo ka božji prstić
ni imalo srama i opit malome satrlo gradnju
sad bi dičak krinija ulivo od mista di ji bija i prominija i pržinu i fiziku gradnje
ulivo je mista zauzeo jidan dičak lip ko slika šarmo i arrogan a ima ji i divojku koju bi malo malo povalija na pržini
naš dičak nije volija prčit žemsku čiljad jer su bila priviše voljna odma dat
a on je volija da mu si opiru
ovdi je ima malo više posla jir ji mora otirat prčljivu divojku i nategnut lipotana kako bi doša do livog dila pržine
laga ji i običava samo da bi do prkna stiga i pržinu ukra
i uspija
more ga ji ovi put poštidilo jir ji bila osika
cvita je dičak od ponosa i visoko diza svog mališana kako bi popiša svu pržinu oko svoga dila
prid jutro odvali more plimu i pržinski grad pritvori u ništa
vidi prčija da mora pomoć iskat priko dine od pržine pa krine u svit
kako bi prčija bilosvitka prkna
no nije si odrika svoje pržine
vraća si da bi redovno sirvisira oni ki jih je navika na mališana
pa biz njiga nisu smili ni prdnit a da ni pitaju aroganog šarmog dičaka

još se rade setim jeneg davneg leta
na rabu sem f oni bolnici se lečil
bila je tam jena medicinska teta
da ju mam zaskočim samo sram me prečil 

vidla je i ona da mi ni sejedno
sem se stalne blizu nje ja smucal
bil sem mlad i rajcni stajal mi je vredno
f joku sem  joj videl da bum ipak tucal

jenu večer bila je vu smeni sama
si su pozaspali mi je došla f sobu
odprla je kiklu bez i male srama

sem ju prijel lizat gnječit trgat robu
del sem ju na krevet lavabo i stolec
celu sem ju noć  natical na kolec

kao pijesak kroz prste
prosipa se zlato života

sem se kleknul pred tebe japa
i prosim te globoke z serca
daj nas sé prosvetli i zvleči
ak nejde drugač pošli pleh mužiku
                                  z jerihona

4. slika

Dolfa (potiho cmizdri)

Jalža
kaj je pajdašica

Dolfa (suzno fufla)
mmi jje autto kkkokicu zgggazil

Jalža
venu, regicu

Dolfa (zatuli od plača)
jeeeeeeee

Jalža
bogek oslobodi, pa kaj buš ve

Dolfa
travu na cušpajz

Jalža
pa rega ti je bila jedini rod i pomoz bog

Dolfa (opet zatuli od plača)
jeeee

Jalža
bar si saki den imala jajc

Dolfa
same jeno, ali bogofsko

Jalža
si joj bar telo spasila

Dolfa (jedva govori i cmizdri)
cccelu ju je zzzzdrobil, nnnnni za aaaaajngemahtec nnnnni ostalo

Jalža
vrag je došel na svet

Dolfa
navek je i bil totu

Jalža
čuj dolfek

Dolfa
kaj

Jalža
potlem posli te vodim na kupicu

Dolfa
jezuš kristuš pak buš se u strošak dala

Jalža
ma kaj bi, ideme k čaknutome gabreku

Dolfa
je tam je f redu, špricera toči po pet kuni

Jalža
si čula da je i cimera promenil

Dolfa
pa kak se sad zove

Jalža
pri tri mrtvika

Dolfa
kaj veliš

Jalža
ti ne lažem, je od tri slike cimera zašvasal

Dolfa
svete trojstve ?

Jalža
ma kakvi, frajnu slobu i aliju

Dolfa
celi svet je ponorel

sem od jada i čemera počel šrajbati jen igrokaz
jake sem najgirig kaj bute o tem imali za reći

su glavne role dve gospice:

Dolfa Štiglec
Jalža Pezdec

1. slika

sede dve gospice pred cirkvom
saka ima svoj stolček na kojemu trže svetu kramu
zabundane su jel je mrzlo
sprve čkome

Jalža (prdne)

Dolfa (poprek ju pogledi i čkomi)

Jalža (prdne dva put)

Dolfa (prekriži se i zakima glavom)

Jalža
sčera sem jela grah i zelje

Dolfa
se čuje

Jalža
denes imamo zelje s grahom

Dolfa
gdo bu to preživel

Jalža
gda bi bile suhega bunceka...

Dolfa
morti ne bi prdela

Jalža
ak stržim ovu krunicu si kupim jegera

Dolfa(prdne)
jezuš kristuš marija

Jalža
ima boga

2. slika

Dolfa
si ju vidla

Jalža
koju

Dolfa
venu f štiklama

Jalža
kaj ima velku rit

Dolfa
je,sem ju vidla na vestima

Jalža
pa ni jedina kaj je bila

Dolfa
se za precednika tira

Jalža
valda za precednicu

Dolfa
naj mudrijati, navek si se delala spametnejša

Jalža
kad sem i bila

Dolfa
daj čkomi, moram oditi na plac,buš male pogledala

Jalža
kaj buš na placu

Dolfa
pa bum si zela nekaj za obeda

Jalža
a kaj buš kuhala, nisi denes ništ tržila

Dolfa
prežganu juhu

Jalža
pa zate ni treba iti na placa

Dolfa
ja nutra mečem peršuna

Jalža
buju ti dobre i koprive polek plota

3. slika

Dolfa
ja bum hmrla

Jalža
si bumo

Dolfa
imam raka

Jalža
pa gdi

Dolfa
viš tu mi na peti raste

Jalža
to je reuma

Dolfa
kakšna reuma, to je rak

Jalža
baba je šenula

Dolfa
kaj veliš

Jalža
niš, velim da buš same šapava

Dolfa
jooj bogek, pa ti mi same hude hoćeš

Jalža
pak si rekla da si betežna

Dolfa
nis rekla da sem betežna neg da imam raka

Jalža
no pa to

Dolfa
ja bum hmrla, nis betežna

Jalža
luda baba

Dolfa
kaj veliš

Jalža
da si gluha

Dolfa
nis ja gluha neg si ti mutava, potiho povedaš,viš da je tramvaj prošel

Taj dio svemira bio je toliko zabačen da su ga posjetitelji zaobilazili u velikom luku. Tu i tamo bi navratili otpadnici da se poigraju s jednim planetom na kojem su živjeli dvonožni, dlakavi humanoidi.

Ostavljali su iza sebe mitove, građevine i sljedbenike.

U posljednje vrijeme navratili bi samo da bace pogled i odjurili brzinom svjetlosti. Humanoidi su popizdili, naoružali se i uglavnom vrijeme provode u tabananju jedni drugih. Imaju neku zajedničku dumaonicu gdje igra preseraravanja donosi bodove i to igraju do besvjesti. Uglavnom su teme preseravanja: mir, borba protiv gladi, borba protiv izrabljivanja djece, kažnjavanje ratnih zločinaca.

Interesantan je zakonik prema kojem posebno formirani sud zaštićen «kupolom pravednosti» razrezuje kazne za masovna ubojstva, genocide i slične tričarije.

Prema mjestu gdje se sud nalazi – daleko na nedodirljivom sjeveru planeta, pod neprobojnom kupolom od čudnog stakla koje izobličuje stvari – zakonik po kojem se sudi je nazvan «huški».

Evo nekih članaka:

#
za obično ubojstvo u ratnom sukobu krivac će biti kažnjen pljuskom !

#
za huškanje drugih i tjeranje na mučenje i ubojstva krivac će biti kažnjen jednim udarcem šibom po nogama !

#
za masovno ubojstvo do 10 civila krivac će biti ukoren (što imaju civili raditi u ratu) !

#
za masovno ubojstvo ranjenika, civila i djece krivac će biti poslan na prisilni rad u vlastiti vrt !

#
za mučenja, premlaćivanja,ubadanja, probadanja, izgladnjivanja i ostala tlačenja krivac može biti kažnjen prema volji suca sa pljuskom po oba obraza ili oslobođen ako ima plačni pogled !

#
za masovne genocide sa više od 100 žrtava krivac će biti kažnjen prijekim pogledom svih sudaca i protjerivanjem iz sudnice !

Razlog za Molitvu: 8. listopada Dan neovisnosti

Hoću li, Gospode, i ja u raj?
Želim, al' sve se bojim.
Jer tamo će biti slava i sjaj,
A ja na niskom stojim!

Već ako imaš gdjekoji kutić,
I to je mnogo za me.
Stisnut ću tamo se, suhi k'o prutić,
Usko je moje rame.

Nikomu neću praviti sjene
Bez buke bi to bilo.
Gospode, ne zaboravi mene,
Ako to ti je milo.

Ako Ti nije milo prisuće Takova odrpanca,
Pusti, da bar na vratima kuće
Čekam kog Tvojeg znanca.

Da ga zamolim, da se za me moli.
Ako se ni to ne da,
Ja ću svejedno čekati doli,
Već i poradi reda!

Pa kada uđu, kojim je dato,
I mjesta biti neće:
Nebo je malo, al' ništa zato...
Srce je Tvoje veće...

                                fra Bonaventura Duda   

provokator jebiveter
domovine sin
sav je znucan od
teg jala ne zna kaj bi z njim

čim ja videl da je dobre
oblije ga znoj
joke mu se zazelene
a vu duši gnjoj

terorista pederista
domovine sin
sam se rivle z laktovima
kak rubača vrit

jalnuš pezdec zamusanec
baš nisi za ništ
z noktem te vun izprečoham
kak obični prišt

človek se lako zgubi i f kukurize

vujdeš z jene strane i same ravne f globoki del

ondak zapreš joke i male se zavrtiš kak na ringišpilu

se ti se f glavi zakopita

ve više nis ziher gde si i kreneš na jenu stranu

ideš tak i ideš a konca nigdi

ondak te flovi panika i obrneš se na leve pak opet ideš

konca nigdi

sad se obrneš na desne pak opet ideš

a konca nigdi

ostaneš na sredini pak spet ideš

spet si zgublen

i kaj sad

prosim zemite na znajnje
da nanovo odpiramo
golega otoka kaj bi mogel nastati
problem a glede prevelkog tiskanja
lopovof sih fela kaj buju završili f pržunu

primamo predbilježbe

šifra
nejked ajlend

lepe ti je lepe ti je
biti borac z vojne
uvek moreš,uvek moreš
nažicat kaj ojd nje

suzu pustiš bombu zemeš
ženu stučeš z krova skočiš
lovu iščeš program nemaš
grde glediš lase šišaš

lepe ti je lepe ti je
biti male čuklaf
i po bircu i po parku
o vojni toj fuflat

male glumiš male pretiš
onda vičeš  se korustiš
mrtvega se borca setiš
nigdo ne zna kaj govoriš

lepe ti je lepe ti je
kad ti dojde lova
kaj te briga kaj je
zemla f veresiji do krova

tak sam se splašil kaj govorim kaj da ne znam kaj bum sad !


plovi barka mirno plovi
valići ju nose ovi
za nju nema oluje ni vitra
njojzi svaka druga šuša titra

plovi barka plovi sasvim sama
smeta joj sva ta čudna galama
traži neke mirne tihe vale
di se nisu šporke pare prale 

ali avaj  sada k'o da krivo luta
sve se čini da bezglavo pluta
pomozite barba luko moj
sva će se raspizdit u onaj vaš škoj

razbit će vam ono malo vaše rive
porculanske lažne i dobrano krive
sva će sranja tada na gore isplivat
pa će vas još uskok u pržun narivat

plovi barka malo naherena
sva je gamad na nju nagurana
podvitoga repa ko da bježe
uplašeni podivljale rulje i
                         njezine mreže

Epilog

Susreo sam toga mladoga čovjeka puno godina nakon što je ove prostore zahvatilo bezumlje. Ledene sige iz njegovih snova davno su se otopile i došlo je vrijeme mira.Čak su i veterani, kojima se klicalo i čije su suze radosnice u krupnom planu prenosile kamere licemjernih medija, danas osuđeni samo na prisjećanja uz svoje pivo na terasama osunčanih kafića i sve su manje omiljeni i sve su manje potrebni.

I on je sjedio na jednoj od terasa, pio svoj konjak i nakon što me prepoznao pozvao na čašicu. Nisam mogao odbiti. Našao sam mu se pri ruci kada su on i njegova supruga odlučili razdvojiti puteve života i krenuti.

Uz još jedan konjak na stolu ispričao mi je kako su se vratili u svoju razrušenu kuću nekoliko godina poslije rata i prekapajući po ruševinama u ostavi naišli na jednu pivsku flašu. Virila je iz rupe u podu koju je vjerojatno napravila granata.Napola puknuta boca nije bila prazna. U plastičnom omotu sivio se papir. Sve je bilo prljavo i jedva se naziralo.

Pažljivo su poravnali plastičnu foliju i pročitali sa papira:

„Dao Bog da imao, pa nemao !“

4.

Taj dan kasnoga ljeta nešto su slavili. Kuća je bila puna prijatelja i rođaka, susjeda, nepoznatih ljudi, raznih likova koji bi se trebali uklapati u njegov život, nekih koje nije vidio godinama, neke koje je sretao na ulicama grada u kojem su živjeli već destak godina, a koji nije volio još od prvog dolaska.

Sve je bilo puno zvukova, boja i ljetne izmaglice. Zapara je pritiskala kao da će oluja. A nebo je bilo vedro i bijelo, baš pravo ljetno. Oluji ni traga ni glasa.

Mnoštvo u vrtu i na terasi uživalo je u hrani koju je ona besprijekorno pripremala i u vinu koje je teklo potocima. Pijane njuške unosile su mu se u lice, njemu i samom pijanom i izbezumljenom od sparine i gužve koju je ona uvijek voljela i poticala. Gosti, prijatelji, razgovori, rodbina, razgovori. priče, poznanici, razgovori ...

Tada je zagrmjelo. Zatutnjalo. Podmuklo i opako. Kao da to nije grom, kao da se zlo valja i kao da će ih sve pregaziti tom svojom potmulom halabukom.

Dolazilo je iza kuće. Nebo je i dalje bilo vedro i vrelo, bez i jednog oblačka. Sunce je usijano bridjelo svoju vrućinu na pijane nakaze u njegovom dvorištu.

Zamaknuo je iza kuće i krenuo pogledati odakle tutnji, odakle opakost sije svoj bijes.

Sa istoka je bilo crno. Nakupine na nebu tvorile su odvratne konture sivih i crnih gnoma. To kao da nisu bili oblaci, kao da nije vodena para u svojim kumulonimbusnim i inim oblicima preplavila istočno nebo.

To kao da je iz pakla isplivalo samo samcato ZLO !

Bilo je još daleko. Ali dolazilo je neumitnom puževom brzinom.

Na terasi iza kuće čuo je tišinu.

Pijane njuške osjetile su da ono što dolazi nije obična ljetna oluja.

Zamuknuli su. Počeli su nadirati iza kuće da vide što tutnji. Zapanjeni, iz tišine su krenuli svi u jedan glas psovati, kričati, proklinjati i svi se počeli spremati da odu.

Ali oblak koji je prekrio cijelo istočno nebo kao da je osjetio njihov strah i pomamu, kao da je ubrzao i već je bio tu. Onakav crn, oduran. A onda je vidio ono što je bilo zapanjujuće. Iz oblaka su visjele sige. Ledene sige ogromnih razmjera.

Tijelom su mu prošli trnci straha i nevjerice.

Stizalo je nevrijeme. Stizalo je vrijeme nakaza.

I onda kaos. Urlici, pucnjevi, prasak, sirene, teški zvuk dizelskog motora. Sakrio se iza porušenog zida u pokrajnjoj uličici. Grunulo je u blizini. Zapucalo je iz automatske puške.

Sve je bilo puno prašine i smrada. Smrada baruta, smrada smrti, smrada nakaza.

A one su se vukle po ulicama već napola porušenim i ogoljelim do kostura – kostura kuća, kostura drveća, kostura ljudi...

A ljudi su pokušali pobjeći, nestati iz vlastitih kuća, vlastitih dvorišta, sa uređenih travnjaka, iz vlastitih života. Ostaviti iza sebe vočnjake, vrtove, pse i mačke, ostaviti život da bi sačuvali život.

Nakaze su preplavile ulicu, preplavile su selo, preplavile su svijet. Tako se činilo i tako se osjećalo.

Odjedanput nije bio sam. Nemoćni slušali su povike i rafale. Spustili su glave i potrčali. Preko ruševina, preko zidanih ograda, u nekakvu maglu i tminu.

Onda opet u snoviđenju. Nigdje srušenog zida, nigdje ruševina, umjesto smrada miris jabuka i dunja. Iskoračili su iz magle, usporeno, ukočeno, kao da su u nekom filmu živih boja.

Stoje na ulici prelijepih vrtova, uređenih dvorišta, drvoreda breza i lipa, čistih i uređenih fasada, zavjesica na prozorima...

5.

Probudila ga je udaljena tutnjava. Grmljavina, možda. Prožet jezom sklupčao se u oblik fetusa ne bi li strah koji mu je bridio tijelom odagnao osjećajući snagu svojih mišića. Ona je mirno spavala kraj njega umorna od svojih poslova prethodnog dana i povremeno zajecala. Uvijek je sanjala neke svoje čudne snove o kojima nije pričala drugo jutro.

Spavali su u dnevnoj sobi na ležaju pored velikog prozora. Vani je bio mrkli mrak. Ta noć nije iznjedrila zvijezde.

Pokrio se po glavi i slušao laganu tutnjavu u daljini. Želio je vjerovati da će kiša. Želio je oluju. Bili su topovi. Ili minobacači. Nikada nije bio vojnik i ne razlikuje zvukove bitaka. Ili zvukove vojnih manevara na koje su njegovi prijatelji i znanci znali odlaziti.

Zna da ovo nije oluja. Jučer su mu rekli da noćas mora pasti Crvena vojarna.

Zaspao je u groznici straha.

2.

Temelje su kopali ručno. Bio je on dobra duša. Volio je poslušati kolege s posla i za taj posao uzeo je sljepca sa telefonske centrale. No, dobro. Ne baš sljepca, ali dioptrija mu je bila kao dno pivske flaše. Na kraju su temelji bili valoviti kako god bi čovjek pogledao, ali dobra duša je dobra duša. U prijevodu, budala.

Nisu zalili ploču preko temelja jer je trebalo kopati kanalizaciju, pa je kao lakše ako nema betona. I zidat će se bez ploče, samo na temelje. Buđenje drugo ! Svaki zanat ima svoje majstore. Nikada ne uzimajte priučene «prijatelje».

Punac se ponudio da temelje zaliju smolom i polijepe ter papir. On je stručnjak. Automehaničar. Zna čovjek sa smolom. A mladi gazda sluša starije i polako kuha u sebi, jer kredite diže on, račune plaća on, greške trpi on, a mudrost prosipaju svi oko njega. Mlad je, vele, mora još puno učiti.

Punica, koja to baš i nije, jer je bila ženina mačeha, pravi je farizej našeg podneblja. Prokletstvo ovoga naroda je vezano za zavist, pa se zelena boja zavukla pod kožu, probija se u bjeloočnice, izvire u korijenu kose, izlazi kao zadah na usta, uvlači se pod nokte, smrdi iz svih pora i svih otvora, titra iz glasnica.

Nasmiješena lica, ali sivih očiju, promuklog glasa, blagog zelenila zavisti, koje se uspije sakriti vježbom dugih godina, punica pomaže, kuha, sprema, lijeva smolu, štiha gredice luka. Trga se od dobrote.

Do useljenja kućom su prošli majstori svih vrsta. Što je vrijeme odmicalo i kuća napredovala bilo je sve manje nadriobrtnika, a sve više pravih majstora. I mladi gazda je učio. I sve je bilo dobro dok se nisu uselili. Kao da je netko ušmrkao njegov entuzijazam i kihnuo ga u nepovrat.

3.

Tko je od svih tih ljudi mogao zakopati kletvu. Zakopati sitnicu koja je proklela kuću, uklela ljude, donijela nemir i na kraju bolest.

Buđenje treće ! Bila je to punica. Uzeli su njezinu sliku, zakopali ju za punog mjeseca na groblju nedaleko kuće, vratili se kući puni nade da zla više nema. Umjesto toga mladi gazda se na smrt razbolio. Upala pluća toliko je uznapredovala da je cijelo jedno plućno krilo bilo pod vodom. Na rentgenskoj snimci pluća su nestala. U tvornici su priskočili u pomoć. Dali auto do glavnog grada, pokrenuli veze, platili specijaliste, bili sve što prijatelji trebaju biti.

Valjda su duhovi spasili bolesnika. Dugo je ležao u bolnici.Vidio svijetlo na kraju mračnog tunela. Oslabio do iznemoglosti. Ali i vratio se. Ojačao i oživio. U reinkarnaciji istoga života, ali s drugim mišljenjem, mudriji, tvrđi i jači.

Bio je jači od kletve, ali je kletva bila jača od života.

Pregrmio je bolest, vratio dugove, pokrenuo posao i činilo se da je sunce prešlo na njegovu stranu ulice. Ali to je bio samo trenutak kada se zrake dobra i sreće probiju kroz inače tmurno i olujno nebo, samo zrake, tračci.

Opet je počeo gubiti kompas, sampouzdanje i vjeru u sebe samoga. Boga je već davno zaboravio, previše je toga morao učiniti sam.

Ona je, naprotiv, postajala se nezadovoljnija, očekivala više, planirala previše daleko, letjela na krilima ambicije. Privatni posao vodila je beskompromisno i od njega tražila podršku lava. Mlitavac to nije mogao, pikule su se razasule i on ih više nije mogao sakupiti.

Tada je počeo sanjati one snove, snove koji su postajali strašniji kako je vrijeme odmicalo, snove koji su bili obojani živim i zastrašujućim bojama, snove kojih se bojao još dugo nakon svanuća.

U snovima ništa nije stalno.

Snovi su poput vode.

S.King

Prolog

Posveta čitatelju !

Putovali smo jednom prilikom iz Zadra, sa jedne poslovne prezentacije i u Lici nas je dočekala snježna vijavica Naš je vozač sa mukom prošao najtežu dionicu.

Međutim, vrijeme je promjenilo svoju ćud i negdje oko podneva zapadni obzor razvedrio se u najljepšoj akvamarin boji koju sam ikada vidio.

Moje je srce bilo ispunjeno i sretno.

Osjećaj tih trenutaka,

saznanje da su ljepota i sreća neprolazne

i da nas mogu preplaviti i kada mislimo da nema nade,

prenosim Ti u svojim željama

koje neka Te prate u svim trenucima tvoga života.

1.

Pogriješio sam, mislio je. Bio je premlad ili bolje reći prezelen. Godine u tvornici naučile su ga da je život igra u kojoj postoje igrači i kibici. Takvi se nekad rode, a nekad imaju sreće pa ih život nauči. Sada nije bio igrač, a borio se svim silama da ne bude kibic. Pokušavao je, idući linijom manjeg otpora, biti dobar sa svima. Sranje vam je to u svakom sistemu, ljudskom i životinjskom. Moraš birati stranu, moraš biti nečiji navijač, moraš se pošorati s protivnicima, moraš riskirati, moraš znati dobiti batine, izgubiti, pobijediti.

Izabrao je stranu. Licemjerno je bio i uz jedne i uz druge. Tako je postepeno učio. Od ljudi, kako piti, kako krasti, kako vraćati usluge, kako mrziti, zašto uvijek ići sit na svadbu, važna i nevažna sranja. Od foteljaša, kako stvarati sliku o sebi, kako šefovati, kako veslati među masama, kako napredovati ako si poslušan.

Vratimo se pograškama. Oženio se ambicioznom djevojkom. Odlučio je da geografija bude važnija od povijesti. Nije ostao kod kuće, otišao je na drugi kraj zemlje. Povjerovao je rođaku. «Ma samo ti dođi, za tebe ću uvijek naći posla!». Buđenje prvo ! «Ma ja sam mislio da se šališ ! Baš sada nema slobodnih mjesta. Stvarno sam mislio da samo pitaš reda radi.».

Zaposlili su ga nepoznati ljudi. Kolege iz zanata. Podstanarstvo sa praznim frižiderom bilo je uvod u brak. Mislio je da će vjenčanje pomoći. Pomoglo je. Roditelji su pomogli. Više njeni nego njegovi.

Tada se u tvornici moglo dobiti kredit za stan, za izgradnju kuće, ma za sve. Dobio ga je. Znači li to da je bio igrač, da se priklonio jednoj strani. Onoj jačoj. Ne! Imao je sreće. Jer u životu ti uglavnom treba sreće. Ostalo dolazi samo od sebe.

Njih dvoje, bez djece, a kuća kao crkva. «Ovi temelji mogu katnicu izdržati, komšija» govorili su. «Vi ste radili u Njemačkoj, komšija?» pitali su. Inflacija ih je spasila od bankrota. Zlatno doba prije kraha države.

Ali kao da je sve bilo ukleto. Čim su uselili živio je u sumaglici. Kao da ga netko drži i ne da naprijed. Pogubio se, omlitavio, izgubio porive.

Pitali su jedne poznate koji su držali trgovinu «zdrave hrane». Jabučni ocat liječi sve, a pomaganje vlastitom pojačanom bioenergijom je povlastica pojedinaca. To bi ukratko bile marketinške poruke njihovih poznanika. Riječ po riječ i čovjek se požali. «Nekako nam ne ide. Kao da nas nešto koči.» Tim redom i na tu temu.

Vlasnik trgovine je bio univerzalac. Osim jabučnog octa, bavio se i tjeranjem duhova. «Misliš da imamo duhove ?» On ne da misli, on zna. Istražio je kuću. Večerao i ručao. Popio sve zalihe vina. Jabučnim octom i dalje je liječio sve što zasvrbi ili zaboli, a duhove je nakanio istjerati posebnom metodom.

Morali su nabaviti tamjana i svete vodice. Kako su bili dobri sa lokalnim župnikom, pomagali župu i bili jedni od rijetkih intelektualaca u selu nabavka je prošla bez problema i pitanja.

Teorija je bila da svatko od nas ljudi nosi sa sobom po nekog duha. Pokupimo ga negdje i sada nam on čuči na ramenu. Treba ga se riješiti, a za to je najbolja upravo ova metoda.

Pa probajmo onda. Sijelo je počelo jedne subote u sumrak. Pozvali su i svoju susjedu, zgodnu Mađaricu i njenog dečka, sina lokalnog tajkuna. Oni su se «našli», ona udovica s dvoje djece, on u punoj snazi za svekolike potrebe usamljene žene.

Istjerivač duhova bio je samo konzultant. Gazda kuće morao je zapaliti tamjan i izvesti zadani ritual.

Igra se pretvorila u horor. Čim je tamjan obuzeo kuću, susjeda Mađarica vrisnula je, spustila cigaretu, koju je do tada držala, u pepeljaru i počela trljati oba svoja zapešća. Na zapešćima su se formirale crvene kružnice. Pekle su i boljele.

Istjerivač duhova odmah je prekinuo postupak i sam uplašen shvatio da duhovi zaista postoje. Poliveni poljevač ! Ha, ha!

Na scenu je stupila njegova zgodna plavuša koja je viskom obišla kuću. Za nju duhovi su bili normalna pojava, ali po njezinoj teoriji oni ne mlitave čovjeka. Militavi ga i koči kletva. Duhovi pomažu, kletva unazađuje.

Tako je protumačila i ljutnju duhova koji su im cijelo vrijeme bili potpora, a oni su ih htjeli otjerati.

Visak se čudno ponašao samo na jednom mjestu u kući. U ostavi kraj ulaza. «Tu je nešto zakopano» - konstatirala je. Visak se okretao kao ringišpil.

Teorija o kletvi sada je dobivala zamah. Trebalo je pronači onoga tko je mogao nešto zakopati ispod betona. Vjerojatno u vrijeme početaka izgradnje kuće.

Živimo u modernim vremenima ali vještice ne miruju. Netko ih nije volio. Nakon što se otkrije počinitelj njegova fotografija mora se za punog mjeseca zakopati na groblju.

Večer je završila lošije nego što je počela. Kada prevladate prvu nevjericu počinju se slagati kockice velikog mozaika. Prisjetite se svega. Tako je i on vrtio film od početaka, pa sve do trenutaka svojeg pada. Pada u depresiju i mlitavost.

jesen nam se šunja skozi prazna pola
velke su nas opet flovile sad brige
ni šenica ni kriza pa ni dug do bola
nemreju nam skriti taj strah od nove fige

one kaj vu  žepu drže vrhovnici
kad nas baš bedake vuzlaju i vrte
a mi sme se skrili f svoji škatulici                                       
a oni nam novih nametov već prte

sad se bruse jeziki i portrete kiti
precednički stolec smeši se još tepli
saki bi vu njega radi strpal  riti
a narod vu goricah svoje bačve žvepli

vesele me jake guzate dve tete
kaj bi na fotelju lepršavo fletno
ja sem za prčljivu z visoke pete

ak bu koji mudonja to je jako štetno
jedine me brine kaj bu glasal itko
jel ak jake stisne ostal ne bu nitko

štel sem se vubiti...

pa kak i ne bi
sem sa suzom f joku  oblekel odoru
sem sé od sebe dal
a sad pogleč
pa kaj ih ni sram tak nam male zeti za kriznega poreza
nami dragovoljcima treba zeti pola
sé za našu 'rvacku

štel sem se vubiti...

ondak gledim kak ima tih ljudekof kaj se neće našega lepega zakona držati
voziju po regulama
ne telefoniraju f kolima čak stanu sa strane
ideju točne tulike kak piše na onem znaku pri cesti
pa ko još znake gledi
to sé treba zatuči

štel sem se vubiti...

nejde više
imamo soseda kaj je hižu zgradil sa svim papijerima
čak je i gradskem vodovodu platil i se jateste kaj idu z tim
mi ostali sme jajnjca obrnuli i dobre napili soseda kaj dela f holdingu
– po naški f držalu
pak sme si sami rupe skopali i vuru f dučanu kupili
došel je njegvi pajdaš i se to lepe prišarafil
a za septičku nisme ništ jatestirali pak puščaju se te gnjojnice po sele moreju i naše
gdo još zdence kopa kad je f cevima ona fajn lepa bela sklorirana voda
a ni opčini nisme ništ platili
pak sme se dosti poreza i samodoprinosa naplačali
i onda ti ovakvi kaj sve plate i gradiju s papijerima tlaka zdigneju

štel sem se vubiti...

bi išel na tega prosveda kaj zapiru meje al me bile sram
imam tak starega i pofucanega traktorja
kaj me si f selu zafrkavleju da je oldtajmer
nema jenega skromiranega dela na sebi
pa nemrem tam norca z sebe delati
na prosveda se ide f novim đondirima kaj se bleščiju i gume su im velke kak onim kamijonima z rudnikof
pak ni rejbanice nemam a ni lakosta t-šita
barek mi je štela dati starega ajncuga za sprevode
nis išel

štel sem se vubiti...

gledim kak su  naši ljudeki bez talenta
nisu za ništ
delaju kak mutavi
vredni su pošteni i bogobojazni
nigdo da se javi f te talent šojove i zvezdoiskalice
nigdo da bi štel biti umetnik pa da prostem puku zdigne dušu
si same beže na posel pa s posla na drugi posel pak imaju nekaj vrteka pak štede na se strane
čuvaju kaj su još naši stari priskrbeli
držiju se skupa
nišče nikom ni jalni
pomažeju si i idu napred
čak je i onaj bikbrader propal
nišče se ne da s tim za norca delati

štel sem se vubiti...

kaj me glediš sa suzom vu joku

pak i meni veter pesek nosi

za obed bumo opet fkrali jenu koku

a ti odi pred cirkvu i male prosi

popoldan moreme iti f šetnje po smeću

opet bu denes paklene vroće

viš da si z pvc boca vodu nakreću

a ja idem na dolec stalne hitaju voće

i naj jafkati da ti je žmehke

bar se nebumo smrzli po noći

moreš se obuči jake lehke

a sonce je dobre ak te reuma koči

hodi sad fletne viš da je proščenje

f cirkvi je sveta kak pezdecof v riti

i probaj nafektat za kakšno pečenje

cmolji i prosi i naj se napiti

Danas je sprovod. Kak bilo da bilo, nekak bu bilo. Pomirili su se sa sudbinskim pehom koji je pratio babicin sprovod. I Ruža je stigla, čak se nebo malo razvedrilo i sve je izgledalo da je sranje prolazna kategorija u životu. Kod pokojne babice te su noći probdjeli uz molitvu i kuhano vino, a ujutro je došao Šilović sa karavanom - on je bio i grobar, pa nije selo imalo novaca za dva podvornika, jenog za žive, jenog za mrtve - i prebacio lijes u malu kapelicu na groblju iz koje će se u podne krenuti na babicino zadnje počivalište.

Već oko dve ure, sunce je i dalje probijalo oblačnu masu na nebu, počeo se skupljati rastuženi ali i radoznali narod oko groblja i pred kapelicom. Kraći su dani i sprovode su u to doba godine običavali završiti prije sumraka, obično oko četiri, pa s karminama razbiti monotoniju još jedne duge bezidejne i dosadne studene večeri.

Ranije su stigli i oni iz grada, sve se prilagodilo sprovodu, pa se gotovo sat vremena prije samog početka ceremonije cijelo selo naguralo u grobljansko dvorište ispred kapelice.

Uz odar su uz Ružu stale sestrične, bratići, tugujuća rodbina koja je to bila po nekom koljenu i sa neke porodične grane, ali i ne toliko zbog tuge, više zbog slave koja se lijepila uz pokojnicu i njezinu uspješnu kćer, bankovnu šaltericu. Ruža nije neutješno plakala kao što bi se u takvim prilikama očekivalo. Nije da babicu nije voljela., nije da joj nije bilo žao, nije da nisu imale i lijepih trenutaka, ali suza ne dolazi po narudžbi, suza je iz duše.

Žamorili su glasovi, cupkalo se na mjestu, polako prilazilo odru i izražavalo duboku sućut, iskreno žaljenje, pa kaj moreš lepo si je proživila, joj kaj bumo bez naše babice, a bogme je imala lepi život, i tako sve dok oni vani nisu hladnoću osjetili u kostima, u žilama, trljali ruke da im ne promrznu i pogledavali na sat ne bi li potjerali veliku kazaljku da krene brže.

Umjesto lijepih ispeglanih uniformi i izglancanih šljemova devedea pred kapelicom su se vrzmala djeca u narodnim nošnjama, imal je ideje taj popek, onaj mladi fest nadobudni, a vratovi su se istezali prema ulazu u groblje jer muzika još nije došla. Lojz je diplomatski, još jedna njegova strana riječ, ugovorio s ciganima da se pojave pred sami početak sprovoda.

I stvarno, već je kolona kondolenata bila pri kraju kada se sa ceste koja vodi prema groblju začuo zvuk otužne melodije svirane na trubama i praćene bubnjem,violinom i harmonikom. Nemir je zavladao u grobljanskom dvorištu, mladi popek koji je sada stajao pred kapelicom okružen svojim ministrantima i dječicom u nošnjama neprimjetno se prekrižio, a Lojzek je ponosan na točnost visoko uzdignuo glavu kao da čeka pljesak okupljenog mnoštva.

Sunce se taman u tom času probilo kroz oblak koji je na zapadnom nebu tvorio zavjesu kao što to zna biti u kasnim jesenskim danima koji iz magle propupaju u vedrinu i odbilo se o sjajni metal iza grobljanskog zida. Na vratima grobljanskog dvorišta pojavila se seoska vatrogasna postrojba, uglancanih šljemova, ispeglanih uniformi, zlaćanih limenih instrumenata i izmamila uzdah olakšanja, a moglo bi se reći i oduševljena u gomili ožalošćenih. Postrojili su se kraj kapelice i uz smješak odobravanja popeka, onoga mladog nadobudnog koji je sinoć okrenuo nebo i zemlju da iz kreveta podigne gripozne vatrogasce i njihovu limenu glazbu, zasvirali plavega trnaca, pjesmu koju je babica tak imala rad.

Glazba je prekrila sve druge zvukove, nadkrilila je grobljanski brijeg, ispunila duše i srca svih seljana, i kao val pomela cigansku bratiju koja je ostala tamo gdje smo ju malo prije čuli, na prilaznoj cesti.

Visoki, kršni momci koji su svim srcem puhali i udarali u svoja glazbala bili su još blijedi i ispijeni od višednevne bolesti, ali oči su im iskrile ponosno i pobjednički jer babicu su voljeli i poštovali, ma kakva ona u stvari bila, bez obzira na njezinu lukavost i postizanje za sebe uzimanjem od drugih, ma što pričale njihove mamice ili bakice, kao i svi oni zli jezici koji uvijek nađu trun na drugima, a u svome oku nikada. Momci su znali da smo svi mi na svijetu zbog neke svrhe, a i da svi kada odlazimo s njega volimo da to bude po tradiciji u kojoj smo rođeni i koja nas je okruživala za života.

Pljesak nije bio primjeren ovakvom događaju, ali je ostao neizgovoren u očima i na licima svih prisutnih.

Još kad su dječica u narodnim nošnjama zapjevala Ave Maria grazia plena dominus tecum benedicta tu, suze su potekle i najtvrđim muževima koji su po rukama vrtili svoje škrlake za vjenčanja i sprovode.

U tišini koja je nastala nakon anđeoskih glasova njihove djece odjeknuo je čvrsti glas mladog svećenika, Pomolimo se !, i dalje je sve bilo baš onako kako bi to i naša babica najviše voljela.

Jutro posle i dan prije ! Mraz je zabijelio polja, pofurio krizanteme koje su se još prije koji dan uznosito špinčile po vrtovima i na groblju. Dimilo se iz rafunga po selu, a jutarnji tvornički radnici smrzavali su se na autobusnoj stanici. Tko bi još čistio stakla i verglao sa starim akumulatorima kad je linija do grada dobra i predobra. Fala Bogu i narodnoj vlasti ! Vlast se u ovo doba godine uvijek rado spominjalo, jer su stizale božićnice, kuponi za blagdanske šopinge i gotovina za dječicu. Boga malo rjeđe. Župnikovi su u to doba blagovali ali i jamrali o krovu, katedrali, grijanju u župnom dvoru, katedrali, novim klupama u crkvi, katedrali, pa su si ljudi izračunali da zdravomarijeočenašiamen ponekad više koštaju od narodne vlasti. Svejedno košarica na misi nije bila prazna.

Ovo jutro nitko nije mislio ni na vlast ni na davanja u hramu. Ovo je bilo jutro posle dogovora Lojza sa ciganima i jutro prije pogreba babice na kojem ne bu svirala naša mužika.

Pa 'ko bu onda sviral ? pitale su se susjede uz plotove, ljudi čekajući autobus dok su cupkali na stajalištu u jutarnjoj izmaglici, muži koji jučer nisu bili kod Lojzeka, a krenuli su s traktorima do Lobora po smesu i zastali na pola ceste da bi si rekli par reči.

Deca u školi se nisu pitala, njih je jedino mučilo što je popek, onaj mladi fest nadobudni, tražio da večeras imaju probu crkvenog zbora, crkvene mladeži, kak' on to veli. Pa večeras je kup kupova na televiziji, a nesmeš izostat ni s jednog ni s drugog. Pital se i popek, onaj mladi fest nadobudni, a pital je bogme i Lojzeka. Banuo je ujutro na vrata birtije i zgrozio se od ustajalog zraka koji bazdi na duhan, rakiju, konjak, pelinkovac i domaći delanec ovih krajeva, a bogami i po lanjskom znoju koji dečki znaju nositi na svojim kaputima i radnim ajncugima. Uz kavu i čudne poglede sa šanka sjeo je sa Lojzekom uz prozor. Bio je uljudan ali odrešit. Ne želi blamažu na sprovodu. Sve mora biti po protokolu. On misli da bi Falu trebala otpjevati djeca iz crkvenog zbora, ostalo može izostati. Problem je bio, a on ga je bio svjestan po Lojzekovom tmurnom pogledu, da se sa ciganima sve dogovorilo, pa čak i zakaparilo. Alkoholne pare uglavnom donose brzoplete odluke, učvršćuju stajališta i od mišeka stvaraju superjunaka. I što ste dogovorili ? pita popek, onaj mladi fest nadobudni, čiji je pogled sada bio natmuren kao Lojzekov prije par sekundi. Nisu baš sigurni da znaju falu i suzu za brege, probali budu na trubama odsvirati plavega trnaca, ali će zato Mirsada otpjevati nešto prigodno a capella. No to bu sranje! Dobro da nije Ave Marija ! Bože mi oprosti ! misli srećom ostanu u glavi, ima neka kočnica među žićicama u mozgu, ne stignu do lajavog jezika, zaustave se na pola puta, pa je i popek, onaj mladi fest nadobudni, svoje sranje ostavio duboko u mislima do kojih možda ni Svevišnji ne može ako ne zna lozinku i na glas izustio: Neka nam Bog pomogne ! Onda neka djeca otpjevaju bilo što, da spasimo stvar nakon te vaše Mirsade. Popio je svoju kavu u jednom gutljaju, odgurnuo stolac, škripav i raskliman i izjurio u maglu koja mu se tada učinila kao svjež dašak najljepšeg proljetnog dana, punog mirisa tek procvjetalih trešanja i jorgovana, iako je vani bilo hladno, vlažno, gnjilo i otužno jesenje jutro natovareno mirisima gnojnica, štala, preorane zemlje i po cesti poleglog dima iz dimnjaka obližnjih kuća.

A žene su po selu pekle kolače, klale piceke, odojci su već nasoljeni, a iz gorica se vozi bačva vina. Dal je Lojzek, em je on najbogatejši f selu. Bilo je rasprave o štruklima, jel bi bućnicu ili samo sa sirom, da ipak napravimo sitnih kolačića, pa znaju da su karmine, nije svadba, ali ipak, došla bu Ruža iz grada, nemremo se blamirati. Kaj bi i sarmu napravila ? pitala je Lojzekova Julka, zelje je ove godine baš fino kiselo. I nemojte dati Imbri da se vrti oko ražnja, ono kad smo pokapali Ivinu jedna je strana prasca tak zagorela da se ni dalo jesti.Čisti vuglen !

I djeca danas nisu mogla pratiti nastavu. Učitelj se trudio, još je morao trpjeti četiri razreda u jednoj ovećoj školskoj sobi, jer te državne huncutarije sa reformama školstva još se nisu probile do njegovog sela, ali sve mu se čini da će stići dogodine. Školu će sigurno zatvoriti, autobusom djecu prevoziti u najbližu područnu osnovnu školu, građenu iz temelja, sa sportskom dvoranom i ormarićima za garderobu, a on, kao i stari župnik, u mirovinu.

Malu, prosvjetarsku, ali uz svoje ruže i malo vrteka bit će dosta ako budu on i Lucija pazili. Sa zvonika je prepolovilo dan i on pusti djecu, znao je da su imali probu zbora, znao je da su nabrijani na nogometnu utakmicu na televiziji, znao je da sprovod takve osobe kakva je bila babica nije svaki dan, a i sam je nekako bio umoran. Zadnje vrijeme ga muči reuma, prostata se počela neugodno javljati, diže se po noći nekoliko puta. Uz halabuku koja je nastala, iako je razred bio mali a djece nije bilo previše, samo je jedva čekao da odu i da podvorniku Šiloviću podjeli zadaće za popodne pa svrati do Lojza na pelinkovac. Zanimale su ga novosti od jučer, jer Lucija baš nije bila oduševljena ako bi umjesto uz televizor večer proveo u lokalnoj birtiji. Načuo je da su cigani dobili gažu na sprovodu.

No i to da vidim, pa mogu mirno umrijeti.

(do gospe jedna priča u devet poglavlja)

5.
Cirkus je f selu ! Kričal je mali od školskog podvornika Šilovića. Njegov je tatek, ogromni kak stari hrast, bio tema seoske sprdnje jer je po malo ličio na Frankensteina, a njegov je mali bio kao Palčić. Lokalni mudrijaši, pijanci, jebivetri i kibici od njih su dvojice norce delali. I sada kad je mali uletio kod Lojzeka birtijom se prolomio pijani smijeh glancača šanka. Lojz je, brkat i namrgođen, sočno opsovao i objasnio malom, pa i prisutnim mušterijama da u kasnu jesen, a naročito u selo, cirkus ne dolazi. Prvo jer je hladno, dani su kraći i gmajnje je mekano i blatno, drugo u selu je cirkus zadnji put bil pred pedeset let kad je Lojz još bil šmrkavac u kratkim hlačama i sa zmazanim tabanima. A i tada slučajno, zgubili su se po bregima i fulali proštenje f Loboru. U selo cirkus ne dolazi, pa to ni profitabilno. Lojzek je znao par stranih riječi, ali ova mu je bila tako otmjena i zvučala je moderno i poslovno. Pa on je i na burzi mešetaril z dijonicama. Lojz zna !

Mali se nije dao smesti: kamioni, autobus i nekoliko kamp prikolica razmjestilo se na gmajnju, rastavljaju ringišpil, išli su u Vatrogasni dom za struju, vleču kablovinje. Mali je sve to jedva propentao i izjurio po svoju seosku bagažu kako bi, ako ne pomogli i nešto ušićarili od cirkuske bratije, zajebavali i smetali da im prođe vrijeme do vjeronauka i što je najgore priprema za sprovod oko kojega imaju dosta ministrantskih obaveza.

E sad je to već postalo ozbiljno. Lojz je obrisao svoje dlakave ručetine u uvijek prljavu krpu koja je visila uz šank i poveo svoje birtaške suborce na gmajnje. Tega ni za propustiti !

Našli su vreme da dojdu, psovao je Lojz, pa sutra je babicin sprovod. Nema larmanja i špelancija do posle karmina. Red se mora znati. Tko je tu glavni ? Lojz nije bio politički u selu ali je birtaš bio dio trodiobe vlasti uvijek i svugdje. Pop, učitelj i onaj koji ti telo hrani bili su okosnica ovozemaljskog svetog trojstva i njihov se glas, pogled i psovke moralo slušati.

Crnoputi oniži čovjek sa trunčicu masnim šeširom širokog oboda objasnio je u jednom dahu moćnoj gomilici, oko koje se rojio zadah domaćeg
kiseliša i badelovog konjaka,da im se
 pokvariodizelagregatringišpilaidaimtrebapardanazaservis
platilibuduaidecasemoguvozitibadavaimajuoni
iprogramakosugospodavoljnadatibarzahladnipogon.
Tišina u gomilici. Lojz je morao između riječi malog Cige posložiti zareze, točke i ostale gramatičke potrepštine, pa se oglasio svojim močnim gazdinskim glasom. Može, al' od sutra navečer! Imamo babicu za pokopati. Okrenuo se kao na smotri, pa jel bil u armiji, zna on gard, iako se o tome više ne priča, sada su bljeskovi i oluje poželjne teme, ako vojska i dođe na red za šankom. Bolje pričati o politici i športu. To je manje sklisko. Ovak te neko more pitati, a gde si ti ono bil na prvoj crti. I onda se zvuzlaš. Pa doma si crtal po Barinoj suknji, em se zna.

Dakle, okrenuo se i skupa sa gomilicom u alkoholnoj izmaglici vratio u birtiju. Na konzultacije !

(do gospe jedna priča u devet poglavlja)

4.
Velečasni župnik su dobili gripu ! Baš u najnezgodnije vrijeme, larmale su žene nakon večernjice. Pa kak bu stranac pokopal babicu. Pa tek se ispilil. Pa nema sedem dni da je došel. On ju ni niti krstil, niti krizmal, niti ženil, niti ispovedal, pak ni pomast joj zadnju ni dal. I gleč kak je balav. Feš je, ni se more lagat da ni, ali kaj je red je red. Mora ju pokopati župnik. I šlus. Tako su odlučile sve one koje su prije mise duboko u duši bile sretne što se babičin zvonki glas više ne čuje pri krunici ili pjevanju. Znale su one da župnikov glas Molitve za babicu možda ne bi stigao do prijestolja Gospodnjega ili ako stigne, grešnika nije za slušati. Tada bi bile sigurne da babica možda neće u zbor anđela nego tamo negdje u zapećak nebeski. Dokaza nije bilo ali mali Joškov ni mogel halabuku zdići badava. Morti ga je župnik ipak pipal f sakristiji, morti mu je diral luleka, kak je mali posle na sva usta pripovedal. Praf za praf, deda mu je bil f partizanima, ali japa mu je pošten čovek blizak vlasti, pa i f crkvu je išel na Vuzem i Božića. I nije kritizeral crkvu. Zaključili su da mali Joškov to nije izmislio. Pa bili su tu i novinari, kamere, pisalo se i drečalo po medijima. To bi moralo značiti da župnik nije bez putra na glavi. Došli su i iz policije, socijalne službe, od biskupa je čak stigao jedan tajnik, a to nije bez značaja. No brzo se zaboravilo, naslovnice su ispisane nekim novim vijestima, možda pravima, možda izmišljenima, pa ni njima za verovati, govorili su kod Lojzeka. Onaj Jurin, vucibatina i pijanec, bil je godinama dopisnik iz kraja, pak to kaj je on pisal ne bi pes z maslom pojel. Bormeš su si ti novinari preveč za pravo dali. Tak su slični našim babicama koje čim se misa završi i popek veli hodite u miru, one se pod ruke primeju i tak fest počnu ogovarati jena drugu da ih je čist lepo za videti. Mam se pomladiju i nekak su fletnije i pune življenja ko da ih to hrani pa si čovek zmisli, morti i te naše novinare ti škandali i olajavanja duševno hraniju pak nek im bude, nek se deca zabavlaju bu i njima nešće nogu podmetnul.

Tako je i priča o župniku zaboravljena kao mnoge takve priče. Postupak nije pokrenut, čuli su da «gore» misle kak treba zdržati još koji mesec, pa župnik je ionak pred penzijom. A njima kod Lojzeka, u dvorištima, među babicama i naročito među mladima bilo je svejedno.

Župnik je tu oduvijek. Možda mu je dodijalo naganjati kuharice i domaćice koje nisu baš dugo izdržavale u župnom dvoru, možda si je pod starost uželio nešto «novo», ali mnogi nekadašnji ministranti i zboristi znali su da je popo volio luleka oduvijek. Samo nisu bila vremena. Bil je «mrak». Srećom zasjalo je svetlo i sad se puno toga mam bolje vidi ! Tak su govorili, mislili ili čkomili naši ožalošćeni seljani.

Jer babica su hmrli, a prekzutra je sprovod. Treba sve urediti. Još po jenoga pa idemo, daj Lojz natoči !

(do gospe jedna priča u devet poglavlja)
3.
Ruža je dobila telegrama ! Nisu joj telefonirali, jer oni u gradu imaju te aparate koji se sami javljaju pa treba u minuti izgovoriti «poruku» nakon zvučnog «signala». Obično su počeli govoriti prije onoga biiip, a završili puno nakon što je vrijeme za poruku isteklo.Ovaj puta selo je odlučilo da se pošalje telegram. Obični, jednostavni, babicasuhmrlitelegram. Stop ! Ak' 'oće znati više nek ona nas nazove. Mi smo uvek pri hiži.

Ruža nije bila skroz na babicu. Fletna i ambiciozna znala je još za prvih razreda pučke škole da u selu ne bu ostala. I nije. Tata Franjo i deda Imbro, koji je obožavao svoju unuku, kao i svoju kćer, skupili su svoje ušteđevine da dete daju na visoke škole, pa je u inat babici koja je trebala ćerce za po doma, Ruža otišla u Grad i evo je danas. Bankarica ! To što je Ruža jedva završila višu ekonomsku i Bogu dane krala po plesnjacima nije bilo babici toliko skandalozno koliko to što je doma dolazila samo na blagdane i bez namjere da pomogne «umornoj» babici oko kućnih poslova. Posao u banci navikao ju je na stranke, na ugodne i dobrostojeće muškarce, komplimente, značajne poglede. Čuvala je svoje ruke i svoje ten od bilo kakvih vremenskih ili poljoprivrednih utjecaja, tako da je pri posjetama uglavnom spavala ili obilazila prijateljice i rodbinu. Njezine priče i doskočice uvijek su izmamljivali uzdahe i maštanja o poslu u kancelariji ili na šalteru.

Jer uzor u selu im je od nekada bila poštarica Ljuba koja je preživjela sve prevrate, pa i ovaj zadnji, iako je bila pravoslavka. Njezino mjesto iza prozorčića u seoskoj pošti bilo je tron s kojeg se odlazi samo u smrt, govorilo se. Nema premještaja ili penzije. Jednom poštarica, do smrti poštarica, govorilo se.

Ruža je bila ponos naših žena. Jedna od njih probila se do šaltera, i to u banci. Bila je za njih svetica. Nek se ona coprnica friga, govorili su za babicu, Ruža se oslobodila okova i odlepršala u slobodu.

(do gospe jedna priča u devet poglavlja)

2.
Zdravo Marija ! Nije babica bila stara u onom smislu naboranosti, križobolje, pognutosti i zaboravnosti. Babica je bila iz drugog doba ali neuništiva u svom vječnom cendranju i hohštapleraju. Baš zato njezine šulkolegice iz pučke škole likovale su potiho uz mrmljanje svojih večernjih molitvi u prohladnoj crkvi. Časna Marica spremala je oltar za večernjicu, a u sakristiji je župnik raspreo priču sa nekoliko viđenijih seljana iz odbora o novim klupama koje su nuđene po povoljnoj cijeni. Mrmljanje iz crkve podizalo se u valovima glasnijim i tišim, kao da molitva krunice nije samo upućena Našoj Gospi, kao da u potaji babice pjevuše neku svoju pohvalu odlasku jedne od njih, prve među jednakima, coprnice z mlina koja si nije baš zmazala rubaču niti prste teškim žuljevitim poslom. Jal je prekrivao mrmor Gospi. Val za valom radosti ispunjavao je staro zdanje, vinuo se prema vitrajima Svete Obitelji, Gospodina Našega, Jaganjca Božjeg, prema oltaru i velikom drvenom raspelu, prekrasnom kiparskom umijeću lokalnog kipara naivca koji je ipak najradije rezbario pimpeke i gole guzove baroknih seoskih cura. No nije to bila radost iz molitve, iz ljubavi, iz vjere, bila je to radost postojanja i ostajanja nakon što je jedna od njih, uvijek voljena i uvijek k'o jabuka rumena, otišla s ovoga svijeta. Jer uz svu uzdanost u onostrano, babice su voljele život i vjeru dijelile na potrebu i stvarnost.

(do gospe jedna priča u devet poglavlja)

1.
Babica su hmrli ! Vijest nije bila neočekivana, nije bila iznenađenje, nije 

bila iz vedra neba, nije bila skandalozna kao kada je Ruža otišla u Grad

baš u inat babici, nije bila izgovorena s tugom, nije bila isplakana u

suzama onih koji su ju prenosili. Bila je jednostavno tu, jasna i vidljiva,  

bez tajni, bez straha od gotovosti i neumitnoga. Baš ova smrt nikoga nije

posebno uznemirila, rastužila ili usplahirila. Kao da je već neko vrijeme

smrt bila među njima, šetala uz njih, provlačila se kroz dvorišta, u štale,

ispod voćaka prekrivenih prvim mrazom, po kocenima kupusa koji su

trunuli u osakaćenim vrtovima, kao da je svako jutro s dečkima pila kod

Lojzeka i onda se gurala u autobus, pa kroz velika tvornička

vrata, pa u bučne hale, kao da se grijala s mačkama uz naložene peći u

kuhinjama, sjedala za stol večerati sa domaćinima na kraju još jednog

dana punog bitaka. Nije razlog bila bolest, jer babica su umirali još od

mladosti,

bolesti su ju sustizale jedna za drugom kao pilići koje su pustili da preplave

dvorište. Svaka godina nosila je svoju boljku, suočavanje sa istinom o

smrtnosti i prolaznosti. Prvo vrijeme roditelji su bili shrvani. Onako

siromašni i jadni od vlastitog čemernog i utrnulog života seljačkih

nadničara  bojali su se i pomisli na bolest, jer ona je skuplja od života, nju

se mora tetošiti dobrima civilizacije, tako su bar govorili učitelj i župnik.

Babicu je potajno liječila travarka iz drugog sela.

Njezine su usluge mogli platiti iz vrta, iz kokošinjca. iz štale, sa polja.

Teško zarađeni novac čuvalo se od pogleda na najtajnijem mjestu, ispod

strunjače koju je otac naslijedio od svoga oca, a ovaj od svoga. Kada su ju

zračili u toplim ljetnim danima majka je rubac sa blagom skrivala u njedra

i sva pognuta jurcala po kući pod teretom najveće brige, da ne izgubi, da

joj ne padne, da se ne spotakne, da sačuva.

Babica je rasla u  fajn deklu, kako su ju zvali u selu. Bila je plava i vitka,

ušćuvana od posla jer bolesno dijete ne smije se oznojiti, prehladiti ili ne

daj bože ozlijediti. No bila je miljenica svih, pa problem nerada nije bio

presudan za njezin mladi život.

Travarka ju je šopala tajnama livada, medom i božjim nektarom iz

košnica tako da je babica u mladosti bila neuništiva i zdrava. Ali potajno.

Brzo je navikla da bolest i cendranje omekšavaju očevo srce.

Bila je obljubljena, ali među muškim svijetom. Babe su ju

zvale «coprnicom».

Pa bile su ljubomorne na lepu deklu, naravno. I bilo je to vrijeme kada

žensko nije smjelo biti gizdavo, dopadljivo i feš. Bila su to vremena 

teškog težačkog posla, blata i žuljevitih ruku.

I tekla su ta vremena u bujicama sve do danas i otplovila u sutra. A babica

je kao na lađi od ukrasnog papira prohujala  na vrhu vala, udala se za

Franca, mlinarevog sina, nadživjela Franca, mlinarevog sina, rodila Ružu,

mlinarevu ljubimicu i poživjela do novog milenija. Coprnica jena !

"D'énormes progres, tous les résultats, que nous avons réalisé dans ces 14 ans apres «Tempete» a renforcé dans notre conviction que nous réussirons porter objectif commun, qui a donné beaucoup de leur vie, et il est heureux a la Croatie de tous ses citoyens." LB

ovak bi ono
kaj je precednik sabora našega izgovoril za spomendanek na pobedu i spomendanek nas braniteljof
zgledilo na francuskem
jeziku revolucionarof i slobodarof a ovak to zgledi na našem dragem materinjem horvatckom

"Golemi napredak, svi rezultati, koje smo ostvarili u ovih 14 godina nakon 'Oluje' učvršćuju nas u uvjerenju da ćemo uspjeti nošeni zajedničkim ciljem, za koji su mnogi dali svoje živote, a to je sretna Hrvatska svih njezinih građana." LB

i kaj ti posle ovakvih reči ostane nego biti huncut
a bole i to neg da se od muke obesiš na štrika
ili  si  z macolom zakucaš čavel f glavo

deklice su se našle uvrejene i velka se graja digla
pak sem pesnik ostal ja prepadnut
i se sem gruntal da na čube metnem rigla
al onda sem moški fletno osetil se ja napadnut

ne'm više ja dekle diral pa nisem taj satir hudi
rajše bum pederske sviral i sa svojim gloginje mlatil
šlampave i žufke verse blog moj više ne vam nudi
bolše je bile gda sam se pri grgi z politike klatil

i sad pri koncu ovih mojih rima
i klafranja praznih moških
pri meni se opet  štima
ne bu od sega velkih stroških

jedine me jene jake muči
gdo bu me od moških na ovem blogu
                                                 štel tuči

(prosim da se uvažava pesnička sloboda, a ne mam kak Jaca koja nemre "to" tolerirarti)


Snočka sem te gledil. Si spala. Pijana.
Na blazini fajhtnoj od smrdlivog znoja,
Nisi znala za se niti bila svoja,
Gotove da vujdem ko splašena vrana.

Nisem jokal. Nisem. Sam sem bil bez reči.
Vu smrdlive sobe, pune daha  trave. 
Čist nisam veruval da je to za prave,
Pa sme negda tu se znali tak privleči.

Se je kaj krepano, se je baš zgubleno,
Gruntal sem da morem još nekaj izvleči,
Prosil sem te kumil obletal kak vreteno,

Se sem šlive i su lozu dal zate poseči,
Ništ ni pomoglo još si bila gorša,
Uz štoka i pivu postala si norša.

ftičica si moja navek ti ostala
kaj mi lepe poješ i glediš lubezno
sam kaj si se predi puno više prala
i f blazine sklizla rajcno i skroz  trezno

razmem ja da vreme igra hudi tanec
i nemreš se držat lubavi kaj šklopec
jedino ne razmem rakije taj lanec
pak nisem ja takšni ofucani jopec

smo s početka bili kak taubeka dva
mela si me radi držala si na se
procvala i bila naglancana sva

sad od loze i vina skore ne znaš za se
vele da to dojde kad žene ostare
skroz se promene i za ništ ne mare

mesto odgovora deklicama kaj su se našle uvređene
promenil sem zajdnju stroficu:

sad od loze i vina skore ne znaš za se
vele da to dojde kad ljudi ostare
skroz da se promene i za ništ ne mare

pri nas vam je tak
prve sme mi pa sme ondak opet mi i na koncu sme mi

ak se nekaj sporazmemo bile bu svejene kak nami paše
ak i štatuta kakšna usvojime bole da je po našem
ak bi ki trebal nekaj reči prve bu za svojega
ak treba za kaj meštra kakvega zvati kaj on zna bole da je po našem
ak doktor veli tega ne bi smeli i treba leka piti pak mi bole zname

za primer
ak crkne osigurač kaj bi za novega trošili pak ima f šupi žic

i ak nam hoćeju našu pravicu zeti mi sme na prvem mestu
i još nekaj
naš šrajtoflin je svete pisme i vu njega nišče nesme prismrdeti

tak da se zna
nas nigdo nebu zajebaval
jer ak nejde drugač moreme mi i na silu

Kaj ste ponoreli,kakva tuga. Imam jenu tabletu kaj se zove Erleichda.
U prevodu na naški Glavu gore. Pak vu tem smislu sim glej:

Satirof sonet

Blage su deždi šume umile
Satir je z brega deklice lukal
Tak su si nežno f senu usnile
A on je svojega mača zasukal

Kaj bi si drugo huncut stari
Pa nebu valda pesmu zafučkal
Volel je zemlu šume hrast stari
Al čučicu mladu rađe je fukal

Stiha se kupici sena primaknul
Deklice naprčenih guza su spale
Prve je jenu sam male nataknul

Dok su si druge još sanek brale
Ondak je jezikom saku probudil
Čučama sanjivim slinavo bludil

(*nelikvidnost)

nekak je f zajdnje vreme nestalo jezerač
pemzija se brzo zdojde potpornje ne daju cene na placu zrušili su šverceri a i klupa je fest skupa zadrugu su davne pokrali na dug nedaju ni f banki a f čarapu za črne dane se nesme ni poluknuti
ostal je same sitneš

tak se i naš birtaš grga našel v dreku
mi bi pili nekaj male zhrdali ali se na dojdem ti

no on je svoje črne knjige skuril
zgruntal je da ak vode nema f pipi ima f zdencu
tak je zel jenu klupu na dolcu našel dve dekle f študent servisu i odredil nove cene f birtiji
jeden sitni lavov jeden sitni pelinkovec i jedna sitna loza dojdu pet jajci
vekših i friških
jedna difka z mlekom dojde pet klipa šećerca
gemišt dojde jenu kilu paradajzof a more i paprika
piva se toči za kilu krumpirof

napomena
imel je grga frižidera i magacina pak je ono kaj f tednu nakupi f sobote prodal na klupi pri dolcu

i ko veli da voda ni tekučica

jezuš kristuš marija
prosim vas ni za me
dosti je tih beštija
kaj plaze tam iz  tame

luč kaj lažnu nosiju
kaj nas u ponore vodiju 
i onda u cirkvi prosiju
okajanje greha da dobiju

ni lako više pleskati
i biti velki patriota
s elanom barjakima mahati
i gledet vile preko plota

f ime oca i sina
kaj više nema kuraži
pa nismo se bojali mina
a za reći istinu se niko ne odvaži

gde su ti silni veterani
kaj su z jene puške na tenka išli
pa nisu valda si pijani
il imaju praf oni kaj vun su zišli

ne bum više nikaj iskal
same daj prosvetli mal'
ovi naš jalni kal
pak da na svetle dana zide
                          ko je se  kral

duge nis ništ skuhaval jer je barek furt f kujni i ima me na brigi
veli da se ja bolše f dvorišču snajdem pak i za žifce je dobre oko cveča prčkati
ovi teden je pak morala hoditi na redovnega pregleda pak sem celi den bil sam
no ne baš skroz sam je tu bila i moja kusa kaj navek njušku za menom vleče
tam na plotu je sedel i moj maček i gledil kaj bi nekaj flovil
sem čul da se u zajdnje vreme o nekakovi krumper šalati pripoveda pak mi se baš štele tak nekaj pojesti
ni to jelo komplicijerano
ak si ga takvega ne napraviš
moje su dve živine bile fest hude kaj sem se prijel krumpera prati
maček je skočil f sosedov vrt a kusa se legla na kameni pod f ganjku i zaspala kaj top
f šalatu vam ide f ljuski kuhani krumper
ja sem dobil jake finega mladega kaj se topi med zubimi kaj kostanj
f šalatu ide i lukec rečime mladi srebrenjak
tega sem imel  na gredici
stal sem se pred onega velkega frižidera kak pred oltar
barek je navek štela imeti mrzlega ormara kak na filmu
sem joj ga kupil
otprl sem jena vrata i poiskal one kuhane junetine z juhe kaj sme ščera imeli za obed
sem ju mrzlu z juhe zvadil
bil je komad od plečke
mi je došle da pomešam dve šalate
one z krumpera i one z kuhane govedine
znam da ni dobre ali rada jedem črlenega mesa
pak tak navek velim od nečeg se mora vmreti
bile je f tem mrzlem ormaru i kiselih vugorki pak sem i njih zvadil
nuz to vinskega octa i maslineva ulja i pušlek peršuna z vrta
kad se krumper zmrzlil sem si se to lepe f kuji kaj z oblokem na vrta gledi posložil i počel delati
i najemput
se mi je bile bistre sem videl kak je nebe plave kak je žite zlatne kak su šume žive i kak je more mirne
se sem videl kak mesija sem se čutil
sem se prosvetlil

sad sem zgruntal zakaj se o toj krumper šalati tulike u zajdnje vreme pripoveda

Sedim zasran i ništ .-
Gledim i nemrem veruvati.-
Nebe plave žite se žuti.-
Vode su bistre a šume dišiju.-

Sedim zasran i ništ.-
Duga na nebu i ševa poje.-
Letnji dežd je se opral.-
Na roži kaplja vode blešći.-

Sedim zasran i ništ.-
I sonce spati hodi.-
Zvezde na nas glediju.-
Lučem i dišim lepotu.-

Si hodiju kak da su slepi.-
V zemlu im joke bleje.-
Stisnute labrnje i pesti.-
I gluhi su na se oko sebe.-

Same poprečki noge vleču.-
Kak da nekaj stalne išču.-
Ni lufta ne dišu.-
Ni suze ne puste.-

Sedim zasran i ništ.-
Gledim i nemrem veruvati.-
Su si duše zatravili.-
Kak da bi vrta zapustili.-

Sedim zasran i ništ.-
Se opaki veter digel.-
I črni oblaki grme.-
Ide oluja mi  bežime dime.-

snoćka sem male žmehke zaspal
je res da sem kak i navek popil se tablete
za spati ih je frtal šake
pak tuitam baš ne prime kak treba
f senje mi je došel pokojni japa pak veli sinek nis ti se povedal ima tega još

prve
naj poštuvati starejše su ti oni itak požderuhi jalni i trucljivi
druge
prometni znaki su same za lepe videti a sosedof mali dela f policiji pak mu lahke gemišta platiš
tretje
si kradu pak ak bu prilike zemi pod roke il f žep kaj god  ti dojde
četrte
zakona se naj bojati si z nega norca itak delaju a  fiškala ima na sakem vuglecu
pete
naj se dati f pulitike navleči jel ti to predi ili kasnejše f kupleraja prejde
šeste
ak soseda oče naj se skanjivati pak živlenje je kratke
sedme
pri delu delaj polahke da se nebi zašvical človek lako upalu pljuč navleče
osme
za se sam na črne delaj a peneze f čarapi šparaj se bu ovak ili onak k vrapcu odišlo
devete
naj istinu povedati da ti bude dobre i da bolše projdeš f živlenju
desete
legni se f lada gda god imaš prilike

kad sem joke otprl me je tak f prsima stislo kak da sem vumrl i z črne zemle se skopital
sem jedva zraka flovil
i velim na glas
proč od mene črni vrag