|
Jao, jao...brzo vrime leti. U neku ruku je dobro, a u neku i ne. Tako to mora bit. E da je prošli petak vrime brže išlo, ne bi valjalo. Sve je počelo jaaako rano ujutro, prije 4 sata. Ja i on spremali se za put. Kraj izlaznih vrata stala je borša koju smo tribali ponit rođaku. Otac i mater su mu spremili nečeg domaćeg, a mi ka pravi kuriri tribali smo to odnit na kopno. Prvo u tu uru ne znan za sebe, radnje obavljan napamet, pijen draminu da me uspava prije nego se razbudin, a on već žuga da nešto smrdi i da je to čuja još u sobi. Ja naravno ništa ne čutin, ne vonja mi ništa. Ukrcali boršu u auto, sila ja sprida, a prijateljica sila zada...i ona se bacala na kopno ka i mi. 10 km smo razglabali smrdi li ili ne smrdi nešto i šta je to nešto. E tu san nešto malo i ćutila, svi smo se složili da bi to mogla bit neka zelenjava....zelje, brokule...nešto te vele. Sljedeća rasprava je bila je li mu to mater skuvala već ili sirovo šalje. Zaključili smo da je kuvano jer smo se sitili kako kad zelje ostane od ručka pa kad otvoriš teću kako zavonja. Ali ovaj vonj s koji smo se mi borili postaje sve jači. Otvaramo prozor taman prolazeći kroz polje koje je najhladnije i brzo je auto provjetren. Kupujemo karte, ulazimo na glavno prometalo prema kopnu, boršu ostavljamo u one bunkere za kufere. Sili dovoljno daleko i već se namištan za zakljucat, taman dramina počela djelovat. Dok san još to sitno držala oči otvorene i djelovala ubrojivo, požali se on da čuje kako borša smrdi. Ja opet nisan čula ništa i oprala ga da umišlja, da di je borša, a di smo mi. Zakljucala san. Pred sami cilj, jedno 20 minuta prije budi on mene da dođen sebi i krepaje od smiha. Prvih 10 minuti nisan ga uopće doživljavala jer kako je i sam reka triba mi vrimena da dođen sebi. Nabraja nešto on sebi u bradu tipa..."neće ona više ništa slat".... "ovo joj je zanji put" ... "pa kako je ovo spakirala". Skužin ja o čemu je riječ, uvuka mu se miris u nos i opet umišlja da smrdi, ali sad i ja čujen neki tupi vonj, baš ka noge. On mi počne pričat, ali jedva, koliko je krepava od smiha. Do prve luke bilo je sve ok, malo ljudi, niko ništa ne govori. Ali druga luka krca više ljudi, a više ljudi znači i manje zraka. Kaže mi da su žene počele dolazit na šank pitat konobara da šta to smrdi u katamaranu, a on je bajan izvadija osvježivač mirisa. Miris nije uspija ubit taj nemiris i počeja je čovik njušit, i noštromo je pomaga. Žene su komentirale da nekome smrdu noge, da su to šporke bičve, da je to nečija šporka roba...nema šta nisu nabrajale. A on mudro šutija koliko je moga i smija se sam sa sobon, i u nekon trenutku je reka da je to njegova borša da je unutra zelenjava i ponudija se oće li maknit boršu. Idućih 10 minuta ja san krepavala od smiha i zamišljala kako nas je moglo vratiti misleći da nešto s motoron možda ne valja i usput zahvaljivala šta me dramina lipo uspavala da nisan tribala minjat boje slušajući komentare.
I predali mi boršu uz cilu priču, opet sili u auto s ton boršon i pitamo rođaka je li čuje. Prvo nije čuja jer kako kaže malo mu je začepljen nos, ali posli je otvara prozore. To popodne opet smo se našli s njin, vozija se još uvik otvorenih prozora. Odma nan se požalija da mu doma smrdi cila kuća, frižder pogotovo, auto, sve. Pita se pita kako se to dogodilo jer mater mu je znala i prije to slat pa nije nikad tako smrdilo. Ovaj put je dovonjalo!
U nedilju idemo mi nazad. Ušli smo u katamaran, produžila ja do mista, a on priča s konobaron, onin istin. Maše rukama, objašnjava kako ga je miris ubija od 4 ujutro i kako ipak nije bilo kuvano. Muko moja koje je to zelje.
Eto ti ga na...znali smo za sve u borši, ali za ovo ubojito su i drugi šutili.
Zaključak: ponjuši pa čini uslugu :)
Pozdravček!!!
|
