Mene je tuklo more

Od juga od bure

Od lebićade

Od garbinade

Od tramontane

I drugih vitri

Ma mu se nisan da

Upravjajuć brodon

Udarce san
Zadava i ja

Pa iako smo se

Tako krvnički tukli

Nikad se pokarali nismo

Godinama dugin

Prijateji ostali mi smo

Evala van i dobro mi stojte!

PITANJA

Svratim li,
onako ponekad,
u misli tvoje
hoćeš li me htjeti
pitat gdje sam,
s osmjehom mi reći:
"dobro mi došla...
...i ostani,

ostani sunce moje?“

Evala van i dobro mi stojte!

U ričima mojin

Odgovore ti ne išti

Riči znadu i da lažu

I najlipše kada kažu

Pogledaj me ti u oči

One će ti tajnu otkrit

Oči će ti moje reći

Sve ča nisu znale riči

Evala van i dobro mi stojte!

(Jedna nostalgična prozna poezija)

Dvokatni zeleni Londonci

Sa surlon i kabinon za vozača

Na pruzi Stara Slobodna Trogir

Jedinon ceston kroz Solin i Kaštila

Magistrale i Aerodroma ni ni bilo

O brzin testama se ni ni snilo

Crjeni trolejbusi ča bešumno klize

Na pruzi Stara Slobodna Solin

(Stara Slobodna prikoputa Pazara

Bila je centar Svita, a sad je Prastara)

Iz Varoša Velog priko Rive kaldrmane

(Ko je sanja tehnobeton i višala?)

Kar za karen s upregnutin magarčićima

S gospodaren i dikod i gospodaricon

I kozon do dvi zavezanin za kar

Polako se kotrjadu put Prvoboraca

Oli Zagrebačke i Žrtava fašizma

(Namirno i u dišpet nisan reka Solinske)

Do nedaleka Splitskeg poja

Čigove granice počinju na Blatinam

Poza žute kuće Kapetanovića

I na Kmanu i Ravnin njivama

Poza Jugoplastike i Medike

Vatrogasneg doma i tornja

Od ovega višje ništa ne morete vidit

Nestali su davno Londonci i troleji

Iz Varoša su protirani kari i magarci

Koze i ostale domaće beštije

Osin pasa i mašaka dakako

Riva se prvo asvaltirala 

A onda tehnobetonirala

I višalima načičkala

Stara Slobodna posta je Prastara

Jerbo je Nova postala Stara

Kad je u Dugopolje protirana
Još malo pa će svršit u pojatu na Mosoru

Di je četerstreće i počela na šapirografu

Jugoplastika je srušena ćiketima delamite

I na njeno misto niknija je Joker

Oliti Ricov Joško Kerum (JoKer)

Hranitejica Dalmacije kako smo jon

 Uz srdelu tepali netragon je nestala

Još žive žuta Kapetanovića kuća,

Obnovjena Medika i Vatrogasni dom

A svoje vlastito poje Split je izija

Da bi se baren desetorostruko proširija

Evala van i dobro mi stojte!

UTJEHA

Bi u meni želja da se u visine vinem,

otvorim dušu nekom znanom,

dragom.

I ja se vinem, iz dubine, iz tmine

ne znajuć da varka samo

to je.

Kao leptir ja pružih krila

k svjetlosti što me mami,

zove.

Sudba leptirova i moja je bila,

sad u beznađe tonem sprženih

krila.

I onaj prah što s krila mojih osta,

samo utjeha, uspomena neka

posta.

Evala van i dobro mi stojte!

Bili je jorgovan jutros

Procva u momen vrtlu,

Nebo je svitlo i plavo,

Samo je tuga u momen sarcu.

Jaglaci žuti i lipe kate

Razbudiše jutron livadu snenu,

Sa plaveg nebeskeg svoda

Pisma prve laste me prenu.

Prolitni lahor tihi

Miluje prve latice cvića,

Nižan je dodir njegov,

Na tvoje me ruke sića.

Evala van i dobro mi stojte!

Ponad grada koji spije

Rasulo se jato zvizda

Ja i' gledan

Ja i' brojin

Išten svoju meju njima

A nje nima

Di je sada

Ča li čini

Da ne spije

Oli budna poput mene

Broji zvizde te daleke

Ištuć mene meju njima

Još jedna tridesetogodišnjakinja... Evala van i dobro mi stojte!

Meni je šapjalo more

Iz zapinjena vala

Iz bonace tihe

A ja mu virova nisan

Vengo san mu

Šutnjon odrica

Meni je uz maeštral

Šapton šumilo borje

U litnje dane duge

A ja mu virova nisan

Vengo san mu

Šutnjon odrica

Meni su zrikon

U luden zanosu pisme

Tiho šapjali cvrči

A ja in virova nisan

Vengo san in

Šutnjon odrica

O tebi

Da bićeš moja

Meni je šapjalo more

Šapaton šumilo borje

Zrikon šapjali cvrčci

Pa čak i kamen

Šapaton tvrdin i sivin

A ja in virova nisan

Vengo san in

Šutnjon odrica

Jedna od onih davno napisani (pri tridesetak godina) i friško pronađeni!

Evala van i dobro mi stojte!

Četrdeset godin

Živile su složno

Radišno i skromno

Žujeviti ruku

Izborani lica

Te dvi Ane

Ta dva stupa

U životu mome

Pa ih život

Zadugo rastavi...

Opet sad su skupa

Istu kuću dile

Ali nikad višje

One zore bile

I nikada višje

Neće meni kazat

Naš si manjak

Naš si jablan viti...

Sada moje Ane

Pod čempresin spiju

Žubore in kiše

Ali ih ne miju

Ćarlija in vitar

U visokon travi

Bigliše in slavuj

Iz dubova gaja

Ali nikad višje

Neće ih probudit

Naša dičja graja...

Te dvi moje Ane

Moja mati mila

Moja baka draga

Na zaslužen odmor

 Zanavik su ošle

              01.05.2002.

Zna san da postoji negdi, jedna biježnica iz davnijeh dana, i naša san je juče! Jema u njon materijala, ali ga triba doradit i obradit... Međutin, naša san i nešto za ča san mislija da je zanavik izgubjeno - ovu pismu gori o moje dvi Ane, materi i babi, koju san napisa Prvega maja 2002. godine, dan nakon ča san majku saranija. Inače, baba mi je umrila 1986. godine sa 93 godine života, a mater sa 73. godine života...

Odlučija san da ovu pismu po prvi put objavin na mistu di san započeja svoju blogersku karijeru...

Evala van i dobro mi stojte!